Наш златни бас

„Да имам хиљаду живота ниједан не бих могао да замислим без оперске сцене!”, волео је током своје дуге и плодне каријере да прокоментарише Жарко Цвејић (1907–1994), носилац главних басовских улога у оперском репертоару Београдске опере. На чак 80 Цвејићевих оперских улога, бројне критике, исечке из штампе и фотографије из представа, активности у хору „Обилић”, и каријеру дугу пола века подсећа нас управо актуелна поставка у Музеју позоришне уметности Србије, ауторке Олге Марковић.

Наш прослављени „златни бас”, и према оцени чехословачке критике, „један од најбољих Кецала на свету”, дебитовао је 1929. у Вердијевој „Аиди”, партијом краља коју је касније описивао као „кратку и статичну, доста добру за једног дебитанта”. Већ следеће године у Народном позоришту добио је стални ангажман који ће трајати пуних 50 година. Потпуно се предао уметности иако је дипломирао српски језик и књижевност.

Колико је био интензиван и динамичан Цвејићев уметнички живот може да послужи пример 1938. године. Само неке од улога које је те године оживео на сцени Народног позоришта су: Даланд у „Холанђанину луталици”, Ферандо у „Трубадуру”, Самјуел у „Балу под маскама”, Лодовико у „Отелу”, Кецал у „Проданој невести”.

– Са 28 година певао је са једним од највећих басова свих времена Фјодором Шаљапином у представама „Дон Кихот” и „Борис Годунов”.

У раду са Шаљапином, 1935. године, Цвејић се увек радо сећао анегдоте на проби „Годунова”. ’Кад сам покушао да покажем сву снагу и продорност свога гласа, прекинуо ме је’, причао је Цвејић. ’Зашто се ти, братац, дереш као магарац!’, рекао је Шаљапин и отпевао неколико фраза, да покаже како се пева та рола. Затим ми је рекао да поновим, и ја сам отпевао моју партију. На завршетку арије Шаљапин је требало да настави, међутим, он је покретом руке зауставио и диригента, и оркестар, и хор, и узвикнуо: ’Браво, овај младић је одличан!’ ’То је био мој драгоцени час певања, и те речи су ми увек служиле као опомена кад је реч о дозирању звука’, подсећа на Цвејићеве речи Олга Марковић.

Само једна отказана представа током пола века на оперској сцени Жарка Цвејића може да буде лекција генерацијама које долазе. На питање како је издржао три чина „Севиљског берберина” док се борио са јаким кашљем, чувени бас је својевремено одговорио:

– Врло лако. Треба имати две технике. Једну за болесно, другу за здраво стање. Треба, у ствари, знати певати и „изнад” кашља, рекао је мајстор свог заната, за кога није било непознаница и изненађења.

У годинама пред Други светски рат Жарко Цвејић и даље учествује активно у свим значајним музичким догађајима у Београду, како на сцени Народног позоришта, тако и на значајним концертима.

– Цвејић ће тумачити своју омиљену улогу Кецала у „Проданој невести” 5. априла 1941. пред немачко бомбардовање Београда. Дириговао је Алфред Пордес, кога ће Немци ускоро убити на сајмишту, а са њим су то последње вече у слободи певали, поред Цвејића, и Анита Мезетова, Душан Ђорђевић, Драгутин Петровић, Божидар Митровић, Грлица Паић, Бранко Пивнички, Бранка Бојовић, Бошко Николић, Вукица Илић и Слободан Малбашки (кога ће Немци, такође, убити три године касније), прича Олга Марковић.

После обнове позоришне зграде разрушене бомбама наставља се оперски живот у окупираном Београду.

– Цвејић наступа на Коларцу, а оваква активност наших оперских певача ван матичне куће, сцене Народног позоришта, није се допала новим властима после ослобођења. И тако је Цвејић, као и многе његове колеге, био подвргнут оцењивању Суда части који је разматрао држање свих чланова Народног позоришта и њихов рад за време окупације. Цвејић је, као и многи, добио негативну оцену и кажњен је „непевањем”. („Певао је не просуђујући где, кад и коме. Зато се стекао утисак о његовој лабавој националној свести и заслужује казну”, оценио је Суд части)

Али без великих оперских певача, као што је био Жарко Цвејић, није се могло. И већ почетком сезоне 1945/46. Цвејић је запевао у „Севиљском берберину”, „Вертеру”, „Риголету”, „Кнезу Игору”.

– Када је реч о међународним гостовањима, у златном периоду Београдске опере, негде од 1954. до 1962, гостоваће Цвејић и у Паризу, Лозани, Барселони, Риму…Највише је можда певао у Чехословачкој (у Сметаниној дворани у Прагу са Зденком Зиковом, највећом чехословачком певачицом, на пример), али се поставља питање зашто Цвејић није остварио већу интернационалну каријеру. Нема другог одговора сем да је био веома везан за Београд, Народно позориште и своју породицу, закључује кустос Олга Марковић.