Сoлирање у ДС-у

Пре неколико месеци на чело Лабуристичке странке Енглеске, и то после победе на непосредним изборима, дошао је Џереми Корбин. Поред тога што се у изборној кампањи залагао за враћање изворним левичарским принципима, противио се ширењу оружја за масовно уништење, био је један од најжешћих противника рата у Ираку и Авганистану, присталица је кампање за нуклеарно разоружање и представљао је алтернативу старој блеровској лабуристичкој елити. Успео је да освоји убедљиву већину на унутарстраначким изборима. Изузетно је штедљив и скроман али оно што га посебно издваја јесте његова несвакидашње дуга историја неслагања са партијским колегама. Од 2005. године побунио се против ставова посланичког клуба и гласао против званичног става странке у чак 238 случајева, што је четвртина укупног броја његових гласања у парламенту. Ако се рачуна период од 1977. године, побунио се против партијске линије 533 пута. Вероватно да и овакав начин посланичког деловања спада у корпус европских вредности у политичком животу једног друштва.

Зашто је овај пример Џеремија Корбина од посебне важности за наш страначки и политички живот? Зато што је начин његовог самосвојног деловања и одлучивања у енглеском парламенту у потпуној супротности с нашом устаљеном и даље једнопартијском праксом у којој свако гласање које није у складу са зацртаном страначком линијом често доводи до политичке изолације посланика који се усуди да учини тако нешто. Веома ефикасно организује се нека врста политичког и страначког остракизма према посланику који покуша да наруши свето правило страначког јединства и усуди се да изнесе своје критичко мишљење. Могућност да неко ко не следи партијску линију очува своју политичку позицију у страначкој и посланичкој хијерархији у нашим владајућим политичким приликама равна је чуду.

О томе нам сведоче и актуелна дешавања у посланичком клубу Демократске странке. У процесу консолидације после изборног пораза на председничким и парламентарним изборима ДС није успео да се ослободи доминантне праксе да се свако супротно мишљење проглашава за солирање и саморекламирање које нарушава недодирљиво правило да се само у оквиру странке може водити тзв. политички дијалог. То је и даље главна препрека за неопходни процес демократизације. Начин на који се руководство Демократске странке односило према таквом покушају свог потпредседника Борка Стефановића и његово смењивање са места шефа посланичког клуба доказ је више да је тврдња о постојању дијалога и слободе мишљења у њеним страначким оквирима само још једна од широкоприхваћених мистификација. У Демократској странци одавно не постоји озбиљан политички дијалог о најзначајнијим програмским питањима а сваки покушај искорака проглашава се за солирање и неприхватљиво искакање изван утврђених правила. Демократска странка је и изгубила водећу позицију у друштву управо зато што у време када је била на власти није постојао неопходни критички дијалог а стање се није променило ни после губитка избора. Уместо да се отвори према друштву и плурализованом мишљењу, ова странка се још више затворила, бранећи преостале енклаве у којима још успева да врши власт.

Треба стално подсећати да су оснивачи ДС-а били најистакнутији интелектуалци и мислиоци оног времена: Љубомир Тадић, Борислав Пекић, Коста Чавошки, Александар Петровић, Милован Данојлић, Никола Милошевић... Судећи по свему, они би данас спадали у оне који би, по мерилима која сада владају у Демократској странци, били оптуживани за саморекламерство, солирање и непримерено искакање.

Џулијан Барнс, у роману „Бодљикаво прасе”, поставио је за нас веома важно питање: „Може ли један народ да изгуби своју способност за скептицизам и за плодотворну сумњу? Шта ако мишић за супротстављање једноставно атрофира због недовољне употребе?” Заиста право питање за наше друштво, посебно за наше политичке странке, које су већ добрано окоштале и атрофирале демонстрирајући немоћ и неспособност да превладају превазиђене и анахроне начине функционисања у којима нема места за слободно и критичко мишљење изван страначких органа. Живимо у времену највеће информатичке револуције, а овде је важно шта ће рећи страначки органи док живот и људска мисао иду незаустављивим током.

* Публициста