Стари лисац мудро ћути

Скопље – У трагању за коренима зла које се над Републиком Македонијом, надвија од њене независности 1992. године, овдашњи аналитичари и медији, у цикличним размацима прстом упиру у Киру Глигорова. Критичко преиспитивање његових заслуга за данашње македонске (не)прилике, згушњава се увек кад су на дневном реду име Македоније и њене перспективе.

Глигоров се за сада не оглашава ни преко својих изасланика, како би, што је раније чинио, објаснио да је „тада то било јединствено прихватљиво решење”. Од анатеме коју, често, и без ваљаног образложења, на њега бацају гласноговорници његових противника, Глигоров је покушао да се одбрани прозаичним мемоарима „Македонија је све што имамо”.

Покушај му није успео, а мемоари су данас подлога за сатирични цртан филм у наставцима, у којем Глигоров игра главну улогу, а који се једном недељно приказује на овдашњој телевизији „Канал 5”.

Разоткривању правог лица несуђеног „оца нације”, који је овде од милошта прозван Старим лисцем, допринели су његови најоданији сарадници Стојан Андов и Васил Тупурковски, које је, у важним тренуцима за њихову политичку каријеру, одбацивао.

Андов је, у својим редовним колумнама у овдашњим листовима и на јавним трибинама, Глигорова оптуживао за „недопустиву заборавност” и „прећуткивање чињеница”. Тупурковски, којег је оптужио за „покушај продаје Македоније”, не пропушта ниједну прилику да Глигорова назове „старим лажовом”. Но ако су такве квалификације последица њихових личних обрачуна, те су лишене објективности у оцени Глигоровљевих заслуга и гафова, анализе политичких аналитичара су Глигорову ставиле на терет пријем Македоније у УН под накарадним именом БЈРМ и сервилност у односу на Вашингтон.

Обе оптужбе су документоване; на безлично име своје земље, Глигоров је пристао, после обећања америчке администрације да је реч о пролазном периоду, те да ће НАТО бринути о безбедности Бивше Југословенске Републике Македоније. Уз то обећање, без консултације државних органа, без расправе у парламенту, Глигоров је, почетком деведесетих година минулог века, дао пристанак за стационирање снага Алијансе на тлу Македоније.

Његова усмена сагласност да се македонски ваздушни простор уступи НАТО авионима, само је једна од епизода, на које га овдашњи аналитичари подсећају и ових дана.

Главни уредник скопског дневника „Вечер” у својој колумни, између осталог пише: „Моја генерација ће живети дуго после Кире Глигорова и Стојана Андова”.

Стари лисац се не оглашава ни данас кад његова политика прети нестанку Македоније. У осталом, он је ћутањем и повлађивањем преживео све балканске ломове у протеклих осам деценија скоро увек у врху власти држава којима је служио.