Џихадисте уништити оружјем

Машина зла Исламске државе искористила је катастрофалне безбедносне пропусте и изузетно организованим координисаним акцијама стигла надомак француског председника, суморно подсећајући свет да не зна да заустави њен поход.
Док је Запад као крунски успех славио смрт Џихадисте Џона, исламисти су у Паризу одржали час, кандидујући се за неприкосновеног лидера глобалног џихадистичког покрета. 
Париски напад је у смрт послао најмање 129 особа, али је истовремено сахранио обећања која је 40 светских лидера дало у истом граду после јануарског напада на редакцију листа „Шарли ебдо”. Држећи се за руке, тада су обећали да ће елиминација Исламске државе бити њихов заједнички циљ. Резултат је ту.
Исламисти све своје непријатеље приморавају да размишљају о новим начинима борбе, умногоме свесни да ни у Вашингтону, ни Лондону, ни Паризу, ни Москви немају одговор.
На самиту Г-20 турски председник Реџеп Тајип Ердоган упозорава да је „прошло време за причу”. Војна стратегија Исламске државе је јединствена комбинација урбаног тероризма, герилске борбе и конвенционалног ратовања. Напади на цивилне циљеве јесу саставни део те стратегије на Блиском истоку. Сада су је применили на Француску, обећавајући да су наредне мете Британија и Италија.
Предвиђања да ће се страх уселити у кафиће и концертне дворане Европе само иде наруку исламистима. Њихов циљ и јесте ширење апокалипсе. Све су то делови разрађене стратегије Исламске државе: нападати по раселинама, продубљивати раздоре, изазвати општи хаос, довести до рата цивилизација.
Француска на списку Исламске државе има посебно место. Она је „нација крсташа”, колонизатор Блиског истока, земља „обесправљених муслимана”, који су махом искључени из политичког живота, иако је њихова заједница највећа у Европи, изразито секуларна држава која забрањује хиџаб и по неким јавним школама не дозвољава „халал” храну.
Исламисти имају погодно тле да експлоатишу неповерење две заједнице које живе једна уз другу, одвојено. Они капиталишу на клими неповерења и сумњичавости. Алармантно је како је операција, која је несумњиво захтевала дуже припреме и планирање, прошла неопажено. Можда зато што су Французи више заокупљени дебатама о социјалном конзервативизму и што знају да побркају религију и екстремизам. Међутим, пропуст обавештајаца је тешко објашњив и тим озбиљнији јер је разоткрио и неефикасност међународне коалиције против тероризма. 
Да би борба против екстремизма била ефикасна, муслимани ће морати да буду прихваћени као партнери, а не као осумњичени – што је опасан тренд који лако може да буде појачан париским тероризмом. То је управо оно чему исламисти теже: увући Исток и Запад у рат. 
Једини начин је војно уништавање исламиста, уз широко садејство Американаца, Руса и њихових партнера на бојиштима Сирије. То пре свега укључује сиријску регуларну армију – што подразумева да Запад престане да је посматра као бранитеља сиријског председника, већ као бранитеља земље којој прети реална опасност да обарање режима створи вакуум моћи који би исламисти лако попунили.
Исламска држава је терором у Паризу и једне и друге подсетила да криза не може да се задржи само у границама региона. То значи да ће и Обама и Путин морати поново да размисле о сукобу коме су се придружили. 
Одговор на „објаву рата”, како је париски напад окарактерисао председник Франсоа Оланд, мораће да буде агресивнији. Он подразумева уништавање исламиста свуда тамо где су им склоништа. Мораће да пресеку путеве којима иду регрути и новац. Да боље проникну у начине комуникације међу исламистима.
Оно што је одлучујуће јесте да Москва и Вашингтон барем на неко време потисну у страну разлике у виђењу будуће улоге Асада и да подрже стварање заједничког сиријског фронта против исламиста – фронта у коме би регуларна армија морала да има кључну улогу. Можда и НАТО, уз руску сагласност.
Ако неће после Париза, Бејрута и Синаја, када ће?