Светионик акушерске мисли

Ваљево – Ретки су људи којима се за живота одају признања подизањем споменика, давањем њихових имена школама или пак улицама у једном граду. У Ваљеву монументални споменик њој у част могла је да види богиња лирике Десанка Максимовић, а од пре пет година при овдашњем здравственом центру са великим успехом ради Школа породиљства названа по професору, академику и светски познатом акушеру Војину Шуловићу. За такве људе наш народ каже: „Имали су се рашта и родити”.

У знак сећања на овог великог човека, учитеља и стручњака који је прошлог петка трагично настрадао у саобраћајној несрећи, јуче је у Здравственом центру у Ваљеву одржан комеморативни скуп. Боље рећи, сећање његових млађих колега и студената које је несебично подржао да се баш у овом граду оснује „светионик акушерске мисли” како школу породиљства назва један од њених руководилаца др Зоран Јокић.

– Зашто школа баш у Ваљеву? Одмах ћу вам одговорити да медицина не почиње, нити се завршава на београдској Трошарини, већ се може развијати и унапређивати где год има људи, услова и ентузијазма. Гинеколошко-акушерско одељење болнице у Ваљеву једно је од најмодернијих и најорганизованијих у Србији – објаснио је приликом отварања Школе породиљства академик Шуловић, не скривајући задовољство што је понела његово име. Нагласио је да му је то најдраже, међу бројним признањима, зато што је стигло од његових бивших ученика, односно студената. Када су у питању његови студенти, у својевременој изјави за „Политику” подсетио је да су у једном периоду директори у свих 11 гинеколошко-акушерских клиника у бившој Југославији били управо његови студенти.

– Ја сам цео свој живот посветио доласку деце на свет. Током свог четири деценије интензивног рада, истраживања и написаних седам докторских дисертација дошао сам до податка да се код нас 17 одсто трудноћа, без обзира на то ко их и где води, завршавало спонтаним побачајем. Истовремено ову ситуацију је пратило и 10 одсто превремених порођаја, док је између 33 и 35 одсто жена желело да роди, али то није могло. Та ситуација остала је стални изазов моје струке. Уз све ово није безначајан ни државни буђелар који се, додуше, све више отвара, али још не довољно – говорио је својевремено млађим колегама и јавности академик Шуловић, уз указивање да је демографска слика Србије озбиљно нарушена, односно да је поразно да сваке године имамо мање становника и то за величину једног предратног Ниша.

У интервјуу датом „Политици” прошле године академик Шуловић је казао да се после напорног рада одмара уз читање нашег листа и решавање укрштених речи. Открио нам је, али, како је рекао, није за јавност и хвалу, да је само у Србији више од хиљаду дечака на чије рођење су мајке дуго чекале, а којима је он помогао, добило име Војин. Иначе, године старости као ограничавајући фактор у животу и раду није признавао. За њега и његове Топличане то би била нека врста увреде. – Док живиш буди жив – говорио је.