Не на барикаде

У нервозној српској свакодневици ретка је прилика да се полемише, а да сами актери или потпаљена јавност не сведу све нијансе расправе на примитивни ниво: „Добро, него, да ли си ти за или против Вучића?” Нисам сигуран да читав јавни разговор, а пред нама су и врло релевантне теме веће од конкретних политичких имена, може да се сведе на ту баналну дилему. Дилему која личи на врло неуспешну бравуру Војислава Шешеља, који је једном, у биоскопу „Рекс”, стално тражио од одвећ паметног Ђинђића да му на свако питање одговара искључиво са „Да” или „Не”.

Овакав увод постоји зато што бих да оспоравам тезу коју износи Кокан Младеновић, један од Вучићевих нагорљивијих противника. Овде, међутим, није реч о његовим ставовима према Вучићевој политици, него о Младеновићевим успутним, али дубљим опаскама, за које ми се чини да су катастрофално погрешне. Надам се да нећу бити дочекан на нож да тако браним Вучића. Мада, и ако будем, баш ме брига.

Дакле, Кокан Младеновић у низу јавних иступа често износи тезу да је, за разлику од садржаја и естетике југословенског (социјалистичког) друштва, које је било отворено, нексенофобично, солидарно са слабијима, време које је наступило „губитком Југославије” претворило људе у „крдо” огуглало на туђу патњу, ксенофобично и себично. И да су такви и Европа и свет данас.

Ту видим проблем. О национализму (не, не занима ме што у „Вујаклији” пише да је национализам љубав према свом народу, док је само шовинизам прљав и гадан) мислим, можда, и горе од Младеновића. Али, за разлику од њега, никако не мислим да је Југославија била политичка или културна заједница, што држава по дефиницији јесте, заснована на најдивнијим осећањима њених политичких елита (једине допуштене елите), нити на таквим осећањима и свакодневној пракси радних људи и грађана.

Исто тако, имам драматично другачије мишљење о томе како је „Југославија нестала”. Пуко нестајање подразумева да је ту творевину погодио гром или хиљадугодишње поплаве. То се, сви знамо, није тако одједном догодило. Многи од оних који су прво послушно и чило носили штафету, одлучили су у једном моменту да запуцају на Газиместан (или на трг на коме је говорио Туђман, било које место где се клицало националистичким лидерима... свеједно). Међу њима је било и оних који су конзумирали ту феноменалну отвореност комунистичке Југославије, за највећи број грађана фактички ограничену на шопинг на пијаци у Трсту, а онда поздрављали потпаљени народ који се догађао, са прозора и тераса станова које им је бесплатно омогућило „друштво”.

Било је, знамо то, међу најактивнијим поборницима национализама и примитивизама и много културних радника, и међу бившим дисидентима и међу провереним левичарима. У томе и јесу монструозност и тајна успеха конвертитства комуниста чврстог кова, Милошевића и колега из других република, у националистичке вође. Зато је било тако лако, зато смо преспавали пад Барлинског зида.

Због тога данас, за разлику од Кокана Младеновића, не мислим да је корисно указивати како су Југославија и тадашњи свет били дивни, а како су сада Европа и свет отишли дођавола. Како је екстремизам завладао, а истовремено, као што он чини, говорити о политичком и географском Западу језиком заставника ЈНА. Не може се говорити о САД које „вршљају”, скупљати аплаузе на отвореној сцени дриблингом у коме се подсмева капитализму и истовремено се надати да то не утире пут новој релативизацији у српском друштву, које већ 200 година не може да изађе из зачараног круга у коме увек остане новчаником на Западу, али срцем и седалним делом леђа између Оријента и Москве.

Жао ми је ако се стварно не разуме да у Србији сваки узвик против Запада, посебно ако има мало демагошког квасца у себи, не резултира квалитетним преиспитивањем модела модернизације друштва, него јуришом у нови изолационизам, сањање федерације са Русијом, у тежим случајевима и подршком Ненаду Поповићу и његовим зидарима зида пред Македонијом. У то води и идеализовање Југославије и социјализма са људским ликом. Да свако слаткасто поигравање и спрдња са очигледним манама западне демократије не доводи до боље српске демократије него утире пут неком деспоту који ће, користећи те фразе против НАТО и ММФ, Србији неке 2017. или 2019. понудити политички излаз који ће се завршити гором катастрофом него деведесетих.

У досадној западној демократији људи бирају, а политичари су углавном досадне мастиљаре. Али, и то је боље него да бирамо док се са барикада урла. Макар и најплеменитије пароле. То никада не заврши добро. Џаба после кајање и „нисам тако мислио”. Оканите се револуције. Пузајућа револуција нас убија последњих 112 година. Неће остати ни дугмад од нас.

*Директор Trust Market Research