Док пада звездана прашина

Да ли се сећате Новосађанке Цвете Мајтановић, победнице „Идола”? Да ли памтите да је Аднан Бабајић био победник „Операције тријумф”, на ТВ Б 92? А ко је био „Првог гласа Србије”, или  пре две године, у „Ја имам таленат” на РТС-у? Не знате? Нисте једини! Зато што нису, без обзира на велика обећања, постали звезде, већ само део хиперинфлације шоу програма.

Без сваке сумње је да смо земља са много талентованих људи из свих области, па тако и музике. И шта се дешава? По узору на бели свет, и код нас продуцентске куће организују аудиције и снимања емисија у којима се, доскора млади, а сада чак и ветерани у осмој деценији живота („Никад није касно” на Првој) боре за успех и излазак из анонимности.

Да ли је неко после тих емисија озбиљно и промишљено обратио пажњу на талентоване, вредне и амбициозне певаче, музичаре или сјајне плесне групе и понудио им стипендију или могућност да напредују под оком стручњака? Тешко. Они који су добили новчане награде, које обезбеђује нека од водећих банака, имали су шансу да је корисно употребе, а други се, или мире са судбином, или су пресавили табак и тужили оне који нису испунили свој део договора.

Јер, шта је циљ оваквих програма? Онај племенити – да упознају јавност са талентованом децом и одраслима, а и да им то буде први корак ка каријери какву заслужују, или је то рецепт који осигурава велику гледаност. Па кад се пелцер већ примио, ајде да га разбокоримо! Све иде по опробаној матрици – водитељи су дотерани, весели и пуни подршке за кандидате, жири мало тражи длаку у јајету као да пред собом има постдипломце музичке академије („јаче отварај уста код самогласника” или „толико перфектно певаш да ме није дирнуло” само су неки од „бисера” чланова жирија који често устају да одушевљено аплаудира или роне сузе од ганућа ризикујући да им се размаже шминка).

Пита ли се неко шта се касније дешава са кандидатима? Онима које су подигли међу звезде, који су осетили чар рефлектора и камера, скандирање публике и видели транспаренте са својим именом и порукама љубави и подршке. Кад се сезона такмичења заврши, шта бива са њима? Имају ли снаге да у својим школама или малим градовима буду само „онај што је био на телевизији”? Може ли се по младим људима (за претпоставити је да је оне старије живот већ научио на укус изневерених очекивања), дотакнути чаробним штапићем, како то телевизија уме, посути светлуцави прах и – ником ништа.

Ако не постоје могућности да се они, који заиста вреде, држе на оку и да им се даје подршка, чему онда све то? Да ли нам је потребно толико такмичарских шоу програма и ко ту заиста профитира?

Крајем деведесетих, такмичење „3 К дур” (водитељ је био Воја Недељковић), изнедрило је Јелену Томашевић, Ану Штајдохар, Ану Николић и Марију Шерифовић... Да ли ће то поћи за руком и неком од садашњих кандидата?  

Само у току једне седмице можемо да пратимо неколико шоу програма: „Пинкове звезде”, „Пинкове звездице”, „Звезде Гранда”, „Никад није касно”, „Ја могу све” и „Више од игре”... У овом последњем се такмиче сјајне дечије плесне групе које показују изванредан таленат и много уложеног труда и уживања у плесу. Али тешко је гледати та озарена лица девојчица која су прекривена шминком: кармином и руменилом јарких боја, а очи оивичене креоном и маскаром. Да они плешу на великој бини и да је публика удаљена, то би имало смисла, овако, када их камере „хватају” изблиза, за тим нема потребе.

Хоћу да верујем да нико не жели да те дивне цурице, које су се заслужено нашле у емисији, не почну ни за микрон да асоцирају на америчке девојчице из Ти-Ел-Сијевог програма „Девојчице и дијадеме” које парадирају са натапираним фризурама и вештачким трепавицама...