Dok pada zvezdana prašina

Da li se sećate Novosađanke Cvete Majtanović, pobednice „Idola”? Da li pamtite da je Adnan Babajić bio pobednik „Operacije trijumf”, na TV B 92? A ko je bio „Prvog glasa Srbije”, ili  pre dve godine, u „Ja imam talenat” na RTS-u? Ne znate? Niste jedini! Zato što nisu, bez obzira na velika obećanja, postali zvezde, već samo deo hiperinflacije šou programa.

Bez svake sumnje je da smo zemlja sa mnogo talentovanih ljudi iz svih oblasti, pa tako i muzike. I šta se dešava? Po uzoru na beli svet, i kod nas producentske kuće organizuju audicije i snimanja emisija u kojima se, doskora mladi, a sada čak i veterani u osmoj deceniji života („Nikad nije kasno” na Prvoj) bore za uspeh i izlazak iz anonimnosti.

Da li je neko posle tih emisija ozbiljno i promišljeno obratio pažnju na talentovane, vredne i ambiciozne pevače, muzičare ili sjajne plesne grupe i ponudio im stipendiju ili mogućnost da napreduju pod okom stručnjaka? Teško. Oni koji su dobili novčane nagrade, koje obezbeđuje neka od vodećih banaka, imali su šansu da je korisno upotrebe, a drugi se, ili mire sa sudbinom, ili su presavili tabak i tužili one koji nisu ispunili svoj deo dogovora.

Jer, šta je cilj ovakvih programa? Onaj plemeniti – da upoznaju javnost sa talentovanom decom i odraslima, a i da im to bude prvi korak ka karijeri kakvu zaslužuju, ili je to recept koji osigurava veliku gledanost. Pa kad se pelcer već primio, ajde da ga razbokorimo! Sve ide po oprobanoj matrici – voditelji su doterani, veseli i puni podrške za kandidate, žiri malo traži dlaku u jajetu kao da pred sobom ima postdiplomce muzičke akademije („jače otvaraj usta kod samoglasnika” ili „toliko perfektno pevaš da me nije dirnulo” samo su neki od „bisera” članova žirija koji često ustaju da oduševljeno aplaudira ili rone suze od ganuća rizikujući da im se razmaže šminka).

Pita li se neko šta se kasnije dešava sa kandidatima? Onima koje su podigli među zvezde, koji su osetili čar reflektora i kamera, skandiranje publike i videli transparente sa svojim imenom i porukama ljubavi i podrške. Kad se sezona takmičenja završi, šta biva sa njima? Imaju li snage da u svojim školama ili malim gradovima budu samo „onaj što je bio na televiziji”? Može li se po mladim ljudima (za pretpostaviti je da je one starije život već naučio na ukus izneverenih očekivanja), dotaknuti čarobnim štapićem, kako to televizija ume, posuti svetlucavi prah i – nikom ništa.

Ako ne postoje mogućnosti da se oni, koji zaista vrede, drže na oku i da im se daje podrška, čemu onda sve to? Da li nam je potrebno toliko takmičarskih šou programa i ko tu zaista profitira?

Krajem devedesetih, takmičenje „3 K dur” (voditelj je bio Voja Nedeljković), iznedrilo je Jelenu Tomašević, Anu Štajdohar, Anu Nikolić i Mariju Šerifović... Da li će to poći za rukom i nekom od sadašnjih kandidata?  

Samo u toku jedne sedmice možemo da pratimo nekoliko šou programa: „Pinkove zvezde”, „Pinkove zvezdice”, „Zvezde Granda”, „Nikad nije kasno”, „Ja mogu sve” i „Više od igre”... U ovom poslednjem se takmiče sjajne dečije plesne grupe koje pokazuju izvanredan talenat i mnogo uloženog truda i uživanja u plesu. Ali teško je gledati ta ozarena lica devojčica koja su prekrivena šminkom: karminom i rumenilom jarkih boja, a oči oivičene kreonom i maskarom. Da oni plešu na velikoj bini i da je publika udaljena, to bi imalo smisla, ovako, kada ih kamere „hvataju” izbliza, za tim nema potrebe.

Hoću da verujem da niko ne želi da te divne curice, koje su se zasluženo našle u emisiji, ne počnu ni za mikron da asociraju na američke devojčice iz Ti-El-Sijevog programa „Devojčice i dijademe” koje paradiraju sa natapiranim frizurama i veštačkim trepavicama...