Париски шешири, багет и беретке

Панам, тако од милоште Парижани зову свој град. У време градње Панамског канала радници су носили ове сада светски познате шешире, зато што су били добра заштита од сваке врсте непогоде и неко их је донео у главни град Француске. А овде се свака мода одмах муњевито шири, велика или мала, раскошна или свакодневна. За ово се мање зна него за беретку и, наравно, багет, који су везани за Французе, али је то одавно уткано у идентитет и мит овог града. Јер су и једно и друго, и идентитет и мит, настајали не само од оних археолошких и тешких наслага времена, историје, преврата, подвала, артистичких величина и политичких мизерија, општих несрећа и радости, трагедија и почетака, већ управо од тих малих, ефемерних, често заборављених догађаја и навика.

Панам је општи и појединачни, онај први се никад и ником није поверио, није заветовао, чак ни онима који су у њему рођени, и чији су сви преци управо овде донети на свет. Рођени Парижани не претендују ни на какву разлику у односу на оне који су овде однекуд дошли, били они Французи или странци, зато што добро знају да се у њему само једно рачуна: дух космичко појединачни, џентлменски договор између Човека и Града, као тајна причест и лозинка да се уђе у његове посвећене зидине. Паризијанство је само лак огртач који се отменим покретом пребаци преко голе душе.

И после свега што се догодило пре недељу дана шетам овим мојим Паризом, који личи на онај из августа, са извесном одсутношћу, знајући да постоје толики други, Паризи упоредних светова, другачијих људи од мене, али и оних мени блиских, са којима сам се, ево већ деценијама, дошаптавао и не познавајући их. И мислим на оне за које знам да га воле као и ја што га волим, без калкулације, упорно и – безнадежно…

Моја шетња је готово субверзивна, јер се коси са стратегијом повлачења која је у оваквим ситуацијама сасвим разумљива. Фланерија, како је то по Бодлеру описао Бењамин, не губи смисао ни сада, него је управо то начин да се са градом одржи она врста присности и сазнајног подстицаја.

Јер је несрећа и у овом, као и у толиким местима света, на неки надљудски начин уграђена у њихову срећу, у њихову журбу и досаду, у њихову злобу и досетке… И ово ће, што не значи тиме одагнати туђи бол и патњу, управо као и онај ефемерно ношени шешир, такође постати камичак оног мозаика који је већ толико дуго дух овог града. Зато што се преко оваквих догађаја долази до једне посебне, нове врсте сазнања, која је само на тај начин могућа. У свету коме је непостојање конфликта био идеал, конфликт је од сада рађање, схваћено као принцип и као обнова.

„Париз је тако мали. У томе је његова величина”. Жак Превер.