Pariski šeširi, baget i beretke

Panam, tako od milošte Parižani zovu svoj grad. U vreme gradnje Panamskog kanala radnici su nosili ove sada svetski poznate šešire, zato što su bili dobra zaštita od svake vrste nepogode i neko ih je doneo u glavni grad Francuske. A ovde se svaka moda odmah munjevito širi, velika ili mala, raskošna ili svakodnevna. Za ovo se manje zna nego za beretku i, naravno, baget, koji su vezani za Francuze, ali je to odavno utkano u identitet i mit ovog grada. Jer su i jedno i drugo, i identitet i mit, nastajali ne samo od onih arheoloških i teških naslaga vremena, istorije, prevrata, podvala, artističkih veličina i političkih mizerija, opštih nesreća i radosti, tragedija i početaka, već upravo od tih malih, efemernih, često zaboravljenih događaja i navika.

Panam je opšti i pojedinačni, onaj prvi se nikad i nikom nije poverio, nije zavetovao, čak ni onima koji su u njemu rođeni, i čiji su svi preci upravo ovde doneti na svet. Rođeni Parižani ne pretenduju ni na kakvu razliku u odnosu na one koji su ovde odnekud došli, bili oni Francuzi ili stranci, zato što dobro znaju da se u njemu samo jedno računa: duh kosmičko pojedinačni, džentlmenski dogovor između Čoveka i Grada, kao tajna pričest i lozinka da se uđe u njegove posvećene zidine. Parizijanstvo je samo lak ogrtač koji se otmenim pokretom prebaci preko gole duše.

I posle svega što se dogodilo pre nedelju dana šetam ovim mojim Parizom, koji liči na onaj iz avgusta, sa izvesnom odsutnošću, znajući da postoje toliki drugi, Parizi uporednih svetova, drugačijih ljudi od mene, ali i onih meni bliskih, sa kojima sam se, evo već decenijama, došaptavao i ne poznavajući ih. I mislim na one za koje znam da ga vole kao i ja što ga volim, bez kalkulacije, uporno i – beznadežno…

Moja šetnja je gotovo subverzivna, jer se kosi sa strategijom povlačenja koja je u ovakvim situacijama sasvim razumljiva. Flanerija, kako je to po Bodleru opisao Benjamin, ne gubi smisao ni sada, nego je upravo to način da se sa gradom održi ona vrsta prisnosti i saznajnog podsticaja.

Jer je nesreća i u ovom, kao i u tolikim mestima sveta, na neki nadljudski način ugrađena u njihovu sreću, u njihovu žurbu i dosadu, u njihovu zlobu i dosetke… I ovo će, što ne znači time odagnati tuđi bol i patnju, upravo kao i onaj efemerno nošeni šešir, takođe postati kamičak onog mozaika koji je već toliko dugo duh ovog grada. Zato što se preko ovakvih događaja dolazi do jedne posebne, nove vrste saznanja, koja je samo na taj način moguća. U svetu kome je nepostojanje konflikta bio ideal, konflikt je od sada rađanje, shvaćeno kao princip i kao obnova.

„Pariz je tako mali. U tome je njegova veličina”. Žak Prever.