Психологија страха од избеглица

Један догађај који преплави медије може преко ноћи да промени мишљење људи о другим нацијама и верама и да им креира јаке предрасуде. Услед промене тог мишљења дешавају се други догађаји који још више учвршћују ове предрасуде, и тако лавинским ефектом настаје страх од одређене групе људи.

Овај ефекат најбоље смо могли да осетимо на личном примеру, за време ратова деведесетих. Сада, када је прошло довољно времена, можемо хладне главе да схватимо овај процес креирања предрасуда у нашим мозговима.

Након недавних терористичких напада у Паризу, почео је да се дешава исти овај ефекат промене става према избеглицама из Сирије. Медији су преплављени информацијама, сваки текст је другачији и сваки аутор има своју теорију о Исламској држави. Просечан човек се дави у мору конфузних информација: да ли Америка финансира ИД и зашто, шта ту иза кулиса ради Русија, где је ту Француска, које све струје постоје унутар Сирије? У том општем хаосу противречних информација, издваја се једна врло једноставна идеја, коју нажалост сви разумеју: терористи улазе у Европу камуфлирани као избеглице.

Ова информација је преко ноћи променила став људи о избеглицама из Сирије. До сада је у друштву владала релативно универзална благонаклоност према њима. Читали смо приче о финим и образованим људима, инжењерима, лекарима које је рат натерао да дођу овде са својим породицама. Након напада било је довољно да неколико аутора изнесе став да терористи заправо улазе заједно са избеглицама, и ова токсична идеја се врло брзо примила у народу. Иако је доказано да су нападачи из Париза били заправо држављани Француске, ова идеја не јењава.

Сав напор да се избеглице из Сирије представе као нормална људска бића пада у воду после терористичких напада. Појављује се граница између „нас" и „њих". До јуче смо шетали кроз парк код аутобуске станице у Београду и посматрали црномањастог човека уз мисли: „Јадан човек, до јуче је имао нормалан живот и посао, сада је овде и покушава да прехрани породицу." Сада, угледамо то исто лице и помислимо: „Шта ако је он заправо војник који седи овде и чека тренутак, наређење из централе да се опаше експлозивом и уђе у препун тржни центар?"

Психолози су на основу низа тестова и експеримената утврдили да је овај страх пренаглашен. У једном од тестова Џеј ван Бавел и Џени Шијау са Универзитета у Њујорку замолили су испитанике да процене колика је раздаљина између Њујорка и Мексика. Испитаници који су имали велики страх од мексичких имиграната проценили су ову раздаљину вишеструко ближом од реалне.

Друга истраживања су показала да је несигурност један од кључних узрока за формирање нетолерантног става према избеглицама. Ингрид Хас, политички психолог са Универзитета Небраска Линколн, доказала је ово кроз низ експеримената. Када су вести хаотичне и препуне непотпуних информација и шпекулација, приче типа „терористи улазе заједно са избеглицама" примају се у народу брзином светлости.

Још један узрок ширења овог страха долази из самих медија. У хуманитарним организацијама одавно је познат медијски феномен под називом „ефекат препознатљиве жртве". Изабере се једно унесрећено дете и његова прича и фотографија презентују се као метафора целокупног страдања. Ово једно дете људе емотивно погоди много више него некаква информација о „хиљаду деце која су страдала". Хиљаду деце је много више од једног детета, али за мозак то је број који се састоји од једне јединице и три нуле, и математика никада није била толико ефикасна у изазивању емоција.

Сада медији на овај начин праве контраефекат објављивањем фотографија терориста. Ми гледамо у та лица терориста између два пасуса текста, гледамо их у очи, фокусирамо се на њихов лудачки поглед и замишљамо како улазе у концертну салу препуну људи и почињу да пуцају. Ова слика нам се јако урезује у мозак. Са друге стране, имамо информације о стотинама хиљада избеглица, који су само некакви бројеви, и то нам не активира емоције. Крајњи ефекат свега овога јесте страх од избеглица. Када их угледамо на улици, видимо слична лица и сличне физиономије, мозак се несвесно сети фотографија из новина и – настаје страх.

Због свега овога веома је важно да медији објављују и фотографије са супротним примерима. На интернету је веома корисна кампања под називом „Not in my name" (не у моје име), где се муслимани и Арапи из разних делова света фотографишу држећи у рукама тај натпис како би променили слику која се намеће из медија. Овакве слике су неупоредиво ефикасније од бројева и рационалних објашњења о избеглицама. Страх је једна емоционална реакција и зато је емоционални приступ у елиминацији страха много ефикаснији од рационалног.

Факултет за медије и комуникације