У оштром погледу младог дипломате

Загреб – Портрет тридесетогодишњег Павла Бељанског, оличење младићке префињености, лепоте и достојанства, у свечаној дипломатској одори чиновника велепосланства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Бечу, на слици као да је замишљен над својим, али и нашим временом, и као да посматра посетиоце управо отворене изложбе Колекције Павла Бељанског „Бисери модерне уметности” у Умјетничком павиљону у Загребу, која ће трајати до 10. jануара 2016. године.

Ово дело Марина Тартаље из 1923. године има вишеструки значај, и није необично што су га аутори ове изложбе, проф. др Јасна Јованов и проф. др Звонко Маковић, поставили у њено средиште. Поводом излагања овог дела на међународној изложби у Барселони 1929. године, Тартаља је писао пријатељу Бељанском: „Пуцам на златну медаљу!”. Међутим, и поред тако високих очекивања, освајање сребрне медаље изван националних оквира био је велики успех и за Бељанског, што ће га још више учврстити у идеји о формирању збирке савременог југословенског сликарства.

О значају ове изложбе говори податак да је то прво велико представљање Спомен-збирке Павла Бељанског изван граница Србије, а изложена су 84 дела. Узбуђење хрватских домаћина, као и дуге припреме и труд новосадских кустоса, са којима смо стигли неколико сати пре отварања изложбе, говори о битности овог догађаја за обе стране. У великом галеријском простору загребачког Умјетничког павиљона, са црвене позадине као да сијају дела „Велика Иза” Влаха Буковца, са другог „ауторског” зида блеснула су дела Саве Шумановића „Доручак на трави”, „Нага жена”, „Јесен”, „Шид под снегом”. Затим, ту су и дела Стојана Аралице, Јована Бијелића, Мила Милуновића, Петра Лубарде, Марка Челебоновића, Петра Добровића, Ивана Табаковића, Милана Коњовића, Косте Хакмана, Игњата Јоба, Косте Миличевића... Дах се задржава пред делима Надежде Петровић, и то посебно пред малим портретом наше филозофкиње Ксеније Атанасијевић, због значења ова два велика имена. Реч је о једном од највише излаганих портрета Надежде Петровић из колекције Павла Бељанског, насталог у зиму 1912. године. Ксенија Атанасијевић, којој је тада било свега 16 година, дошла је у посету сликарки и том приликом позирала јој је у снегу, са великим црним шеширом, који је Надежда управо из Париза донела сестри Милици. 

На отварању изложбе, публици се обратио Славиша Грујић, покрајински секретар за културу и јавно информисање АП Војводине, због тога што је овај секретаријат подржао читав пројекат. Касније, Весна Пусин, заменица загребачког градоначелника, званично изложбу проглашава отвореном, обраћа се и Весна Јурић-Булатовић, помоћница хрватског министра културе. Погледом тражимо унуку Игњата Јоба, Стану Јеличић, за коју чујемо да је стигла на изложбу, па и Миру Тартаљу, кћерку Марина Тартаље.

Управница Умјетничког павиљона Јасминка Поклечки Стошић за наш лист рекла је да ову изложбу треба сагледати у контексту сарадње наших двеју држава, због саме чињенице да је овако велики број дела из колекције Павла Бељанског први пут напустио територију Републике Србије.

Један од коаутора изложбе, проф. др Звонко Маковић указао нам је на уметнички, а затим и шири културолошки аспект ове изложбе.

–Умјетнички павиљон сазидан је 1898. године захваљујући Влаху Буковцу, који је овде посебно апострофиран. Кроз овај павиљон прошла су велика имена југословенске уметности. Замислио сам да као велики пандан Буковцу стоји Сава Шумановић, ђак загребачке академије, који је имао своју прву изложбу управо у овом простору 1921. године, и која је преокренула загребачку ликовну сцену. Критичар и песник Антун Бранко Шимић написао је панегирик том догађају, а хвалио га је и Растко Петровић. Изложено је више дела Игњата Јоба, који је такође са Растком  Петровићем био близак пријатељ и кум. Није ми била намера да покажем само велику уметност, важно ми је да се види да смо били један политички организам, где су културне везе биле чврсте и корисне. Велики је значај ове изложбе за Загреб. Пре осам година, када су успостављене дипломатске везе Хрватске и Србије, имали смо велику изложбу сто врхунских дела хрватских уметника из Народног музеја у Београду. То је била најпосећенија изложба у Загребу, а сличне резултате очекујемо и сада – казао је за наш лист Звонко Маковић. 

Проф. др Јасна Јованов на отварању изложбе објаснила је да колекција Павла Бељанског тек сада напушта Србију због тога што је било потребно унеколико променити уговор који је иначе Павле Бељански начинио како би очувао спомен-збирку од растурања или погрешног руковања, чиме је ограничио кретање слика. Коауторка изложбе захвалила је стога породици Павла Бељанског, посебно Милану Исаковићу, што је одобрио да се уговор измени и да збирка у већем броју може да напусти своју новосадску зграду.

Страсни колекционар

Павле Бељански био је париски ђак, правник, страсни љубитељ и колекционар уметничких дела, стални посетилац светских музеја, галерија и антикварница. Највећи део професионалне каријере провео је у краљевским посланствима у иностранству, касније, у дипломатској служби Титове Југославије. Из опширног каталога ове загребачке изложбе цитирамо упечатљиве речи Милоша Црњанског из дела „Ембахаде”, којима је описао сусрет са Павлом Бељанским у Посланству Краљевине Југославије у вили Боргезе у Риму: – Идем затим код саветника, који је алтер его посланика. Кажем: ја сам Црњански. Он каже: ја сам Бељански. То је човек, самац, лепог стаса, оседео, а млад, као испегланих образа. Говори о сликама. Сакупљач је старих слика и рамова. Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду отворена је за јавност 1961. године, а њеном оснивању претходило је потписивање Уговора о поклону, који је 18. новембра 1957. године сачињен између дародавца Павла Бељанског и Скупштине АП Војводине. Тиме је Бељански српском народу поклонио збирку уметничких дела прве половине 20. века, поред осталог условљавајући поклон и изградњом изложбеног простора. Даровни уговор Бељански је обновио 1965. године, када је претходним поклонима додао чувену слику Влаха Буковца „Велика Иза” и истовремено установио Награду за најбољи дипломски рад из националне историје уметности, одбрањен на Одељењу за Историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Мирослав Краљевић и следбеници ускоро у Новом Саду

У оквиру својеврсне културне размене загребачке Модерне галерије и Спомен-збирке Павла Бељанског, у Новом Саду 3. децембра биће отворена изложба „Мирослав Краљевић и следбеници”, која кореспондира са овом изложбом у Умјетничком павиљону у Загребу.

О прожимању два догађаја разговарали смо са управницом Модерне галерије Бисерком Раутер Планчић, која је за „Политику” казала: 

– Спомен-збирка Павле Бељански сада је у Загребу, а ми ћемо узвратити најбољим од хрватске модерне, у којој су такође, нота бене, стварали Аралица, Добровић, Шумановић. Ове две изложбе кореспондирају у садржајном, мотивском, хронолошком смислу, јер у Нови Сад идемо са двадесетак дела Мирослава Краљевића, родоначелника хрватске сликарске модерне. Краљевићев траг огледа се у иновативности, и у томе што је, поред осталих, утицао на Миливоја Узелца, Вилка Гецана, Маријана Трепшеа.  Стекла се коначно критична маса добрих, марљивих и мислећих људи који су предложили да збирка Бељански покаже своје богатство у Загребу, а дела Краљевића нису била изложена у Војводини од шездесетих година 20. века.