Пајтић директно, а Тадић заобилазно против Вучића

Две опозиционе групације које предводе Пајтић и тандем Тадић-Јовановић већ су, изгледа, изабрале стратегије за наступ на изборима на пролеће – и због тога су се брзо међусобно „закачили”. А све због тренутно најпопуларнијег политичара у Србији Александра Вучића, који је код ДС-а директно „на мети”, док га у коалицији СДС-ЛДП критикују помало „заобилазно”.

Прве дане заједничког опозиционог деловања странака Бориса Тадића и Чедомира Јовановића обележила је размена речи не са влашћу, него са Демократском странком. Лидер Социјалдемократске странке је изјавио да је влада у сенци бесмислена идеја (а има је ДС), те да је ДС брже-боље затворио врата за сарадњу са новим опозиционим савезом СДС-ЛДП, на шта су демократе одговориле жаљењем што „Тадић сву енергију улаже у борбу против опозиционог ДС-а, а не против неспособне и бахате власти”.

„Нама је власт у фокусу, односно владајућа странка, и ми се нећемо бавити оним станкама које нису на власти. Само можемо изразити жаљење што Борис Тадић током сваког свог наступа суштински напада Демократску странку, што само за себе говори и због чега изражавамо жаљење”, рекао је председник ДС-а Бојан Пајтић недавно у Краљеву.

С друге стране, Тадић сматра да су централне теме Србије „то што 650.000 људи живи у сиромаштву, а једна трећина младих има ризик живота у сиромаштву, а не рушење Вучића у најавама приватних телевизија”. Иако није први пут да говори о томе да мере садашње владе нису довољне, јер је са становишта развоја земље „ова влада апсолутно крахирала и доживела пораз”, демократе и њега и његовог коалиционог партнера већ неко време сумњиче за политичко калкулисање, односно намеру да се прикључе Вучићевој следећој влади.

Оцењујући да су и Пајтић и Тадић изабрали оптималан модел с обзиром на реалне околности у којима се налазе њихове странке, др Невен Цветићанин из Института друштвених наука указује да су оба приступа легитимна. С обзиром на име које носи Тадићева партија, логичан је приступ који се фокусира на друштвене проблеме, с концентрацијом на проблеме сиромаштва. С друге стране, легитиман је и приступ Бојана Пајтића, будући да је ДС на власти у Војводини и сада није ни у позицији да буде конструктивна опозиција као Тадић, јер ће се вероватно радити о директном изборном дуелу у Војводини између ДС-а и СНС-а.

Ђорђе Вукадиновић, главни уредник „Нове српске политичке мисли”, пак, примећује да то што сада манифестују ДС и дуо Тадић-Јовановић јесте стара дилема око избора тактике у политичкој борби, а поготово у супротстављању ауторитарној власти. Јер, објашњава он, они који су оштри и радикални у критици власти биће маргинализовани и протерани из медија и јавности. А они који су благи добиће више медијског простора, као сада Тадић и Јовановић, али онда могу бити осумњичени за колаборацију с влашћу, чак и кад им то није намера.

„То је озбиљна дилема, чак и кад сви имају добре намере, али и независно од тога да ли је неко с неким у дилу или није. Сличну дилему као ДС и Тадић има и опозиција у Црној Гори у односу према Ђукановићу”, каже Вукадиновић.

Како додаје, и једна и друга стратегија имају своје опасности, као и позитивне стране, и оне су прилично јасне. Он, притом, мисли да, у условима велике друштвене и политичке поларизације, код стратегије којој је склон ДС, може превладати бенефит над штетом.

„Стратегија ДС-а је рискантнија, неизвеснија, али потенцијално плодоноснија. Док је ова друга више зихерашка, без превише ризика, али у условима озбиљне друштвене и политичке поларизације може деловати сувише млако и недовољно опредељено”, оцењује Вукадиновић.

Цветићанин каже да изгледи на успех неће зависити од саме методологије политичке борбе јер у Србији то увек зависи, додаје он, од квалитета људи и програма који се нуде. Поред тога, успех и једне и друге групације зависиће и од способности саме владе да спроведе оне мере које су нужне друштву и да одржи своју популарност.

„Веома често у нашем политичком животу смо виђали да раст популарности опозиције не зависи од саме опозиције, него много више од деловања владе. На пример, Коштуница током деведесетих није био ’преактиван’ у свом опозиционом деловању, а у једном моменту је постао најпопуларнији опозициони лидер”, наводи Цветићанин, додајући да нечија популарност у политичком животу није увек опредељујући фактор за избор стратегије, поготово кад је реч о опозицији.

И Вукадиновић, кад подсећа на примере из новије српске политичке историје, помиње Војислава Коштуницу, указујући да је он једно време током деведесетих година релативно успешно примењивао стратегију конструктивног и средњег приступа. Зоран Ђинђић је пример успешне стратегије поларизације, а СРС и СПО су 2000. показали неуспешност стратегије „негде између”, када су се нашли на брисаном простору између Милошевића и опозиције, па су прошли врло лоше.