Pajtić direktno, a Tadić zaobilazno protiv Vučića

Dve opozicione grupacije koje predvode Pajtić i tandem Tadić-Jovanović već su, izgleda, izabrale strategije za nastup na izborima na proleće – i zbog toga su se brzo međusobno „zakačili”. A sve zbog trenutno najpopularnijeg političara u Srbiji Aleksandra Vučića, koji je kod DS-a direktno „na meti”, dok ga u koaliciji SDS-LDP kritikuju pomalo „zaobilazno”.

Prve dane zajedničkog opozicionog delovanja stranaka Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića obeležila je razmena reči ne sa vlašću, nego sa Demokratskom strankom. Lider Socijaldemokratske stranke je izjavio da je vlada u senci besmislena ideja (a ima je DS), te da je DS brže-bolje zatvorio vrata za saradnju sa novim opozicionim savezom SDS-LDP, na šta su demokrate odgovorile žaljenjem što „Tadić svu energiju ulaže u borbu protiv opozicionog DS-a, a ne protiv nesposobne i bahate vlasti”.

„Nama je vlast u fokusu, odnosno vladajuća stranka, i mi se nećemo baviti onim stankama koje nisu na vlasti. Samo možemo izraziti žaljenje što Boris Tadić tokom svakog svog nastupa suštinski napada Demokratsku stranku, što samo za sebe govori i zbog čega izražavamo žaljenje”, rekao je predsednik DS-a Bojan Pajtić nedavno u Kraljevu.

S druge strane, Tadić smatra da su centralne teme Srbije „to što 650.000 ljudi živi u siromaštvu, a jedna trećina mladih ima rizik života u siromaštvu, a ne rušenje Vučića u najavama privatnih televizija”. Iako nije prvi put da govori o tome da mere sadašnje vlade nisu dovoljne, jer je sa stanovišta razvoja zemlje „ova vlada apsolutno krahirala i doživela poraz”, demokrate i njega i njegovog koalicionog partnera već neko vreme sumnjiče za političko kalkulisanje, odnosno nameru da se priključe Vučićevoj sledećoj vladi.

Ocenjujući da su i Pajtić i Tadić izabrali optimalan model s obzirom na realne okolnosti u kojima se nalaze njihove stranke, dr Neven Cvetićanin iz Instituta društvenih nauka ukazuje da su oba pristupa legitimna. S obzirom na ime koje nosi Tadićeva partija, logičan je pristup koji se fokusira na društvene probleme, s koncentracijom na probleme siromaštva. S druge strane, legitiman je i pristup Bojana Pajtića, budući da je DS na vlasti u Vojvodini i sada nije ni u poziciji da bude konstruktivna opozicija kao Tadić, jer će se verovatno raditi o direktnom izbornom duelu u Vojvodini između DS-a i SNS-a.

Đorđe Vukadinović, glavni urednik „Nove srpske političke misli”, pak, primećuje da to što sada manifestuju DS i duo Tadić-Jovanović jeste stara dilema oko izbora taktike u političkoj borbi, a pogotovo u suprotstavljanju autoritarnoj vlasti. Jer, objašnjava on, oni koji su oštri i radikalni u kritici vlasti biće marginalizovani i proterani iz medija i javnosti. A oni koji su blagi dobiće više medijskog prostora, kao sada Tadić i Jovanović, ali onda mogu biti osumnjičeni za kolaboraciju s vlašću, čak i kad im to nije namera.

„To je ozbiljna dilema, čak i kad svi imaju dobre namere, ali i nezavisno od toga da li je neko s nekim u dilu ili nije. Sličnu dilemu kao DS i Tadić ima i opozicija u Crnoj Gori u odnosu prema Đukanoviću”, kaže Vukadinović.

Kako dodaje, i jedna i druga strategija imaju svoje opasnosti, kao i pozitivne strane, i one su prilično jasne. On, pritom, misli da, u uslovima velike društvene i političke polarizacije, kod strategije kojoj je sklon DS, može prevladati benefit nad štetom.

„Strategija DS-a je riskantnija, neizvesnija, ali potencijalno plodonosnija. Dok je ova druga više ziheraška, bez previše rizika, ali u uslovima ozbiljne društvene i političke polarizacije može delovati suviše mlako i nedovoljno opredeljeno”, ocenjuje Vukadinović.

Cvetićanin kaže da izgledi na uspeh neće zavisiti od same metodologije političke borbe jer u Srbiji to uvek zavisi, dodaje on, od kvaliteta ljudi i programa koji se nude. Pored toga, uspeh i jedne i druge grupacije zavisiće i od sposobnosti same vlade da sprovede one mere koje su nužne društvu i da održi svoju popularnost.

„Veoma često u našem političkom životu smo viđali da rast popularnosti opozicije ne zavisi od same opozicije, nego mnogo više od delovanja vlade. Na primer, Koštunica tokom devedesetih nije bio ’preaktivan’ u svom opozicionom delovanju, a u jednom momentu je postao najpopularniji opozicioni lider”, navodi Cvetićanin, dodajući da nečija popularnost u političkom životu nije uvek opredeljujući faktor za izbor strategije, pogotovo kad je reč o opoziciji.

I Vukadinović, kad podseća na primere iz novije srpske političke istorije, pominje Vojislava Koštunicu, ukazujući da je on jedno vreme tokom devedesetih godina relativno uspešno primenjivao strategiju konstruktivnog i srednjeg pristupa. Zoran Đinđić je primer uspešne strategije polarizacije, a SRS i SPO su 2000. pokazali neuspešnost strategije „negde između”, kada su se našli na brisanom prostoru između Miloševića i opozicije, pa su prošli vrlo loše.