Русија у рату

„Русија ће се жестоко обрачунати са починиоцима терористичког акта који су крајем октобра изнад Синајске пустиње оборили руски путнички авион ’ербас А-321’ са 244 путника и чланова посаде”, изјавио је 17. новембра председник Руске Федерације Владимир Путин. Руководећи се логиком да тероризам никада не може да се подведе под било који политички покрет, већ делује искључиво у оквирима криминала, Путин је овом најтежем облику напада на мирне грађане објавио – рат до истребљења.

Подсетимо, шеф руске државе слично је реаговао 1999. након терористичког напада на град Бујанкск, када је у стамбеном блоку погинуло 307 грађана, а још 1.700 их је рањено: „Гонићемо терористе ма где се налазили… Хватаћемо их свуда, па и у нужнику, и удавити у клозетској шољи.”

Имајући у виду чињеницу да је у Русији током протеклих година извршено више терористичких акција – Буђановск у Ставропољу, синхронизовани напад на три града у Дагестану, отмица 916 посетилаца једног московског позоришта, синхронизовано обарање два авиона са укупно 90 путника, бомбашки напад на војни логор у Маздоку, подметање експлозивне направе у московском метроу, отмица 1.128 особа у Беслану (што представља само врх леденог брега терористичких акција у највећој држави на свету) – Путин, једноставно, није могао другачије да одлучи.

Русија је поново кренула у рат.

Први резултати видели су се већ у среду, када је руска авијација избацила више бомби на положаје терориста Исламске државе (ИД) него коалиција предвођена САД током целе протекле године. Између осталог, уништен је конвој од 500 камиона цистерни који су превозили нафту својим спонзорима у Турској, Саудијској Арабији и ко зна где још. Јер према званичним саопштењима, чак четрдесет светских држава уплетено је у послове са ИД.

Пропаст Исламске државе, која се чини сасвим извесном, утицаће сигурно и на тих 40 земаља које са њима послују. Управо стога позив Француске да се после трагедије у Паризу успостави глобална сарадња, којом би се једном за свагда уништило највеће зло наших дана, наишла је на прилично млак пријем у међународној заједници, посебно због чињенице да би један од главних носилаца те сарадње требало да буде – Русија.

Али управо ова земља има најкорисније искуство са тероризмом. Претње агресивних исламистичких група са Северног Кавказа сведене су данас на најмању могућу меру, што не значи и да су елиминисане, али су умногоме пажљиво контролисане од безбедносних служби. А управо то је оно што је потребно и Француској и остатку Европе, која се показала као „најмекша” мета за нападе свакојаких врста, а самим тим и идеална за медијску промоцију група које су те нападе извеле. Јер, како се испоставило, многе државе света сматрају да никада неће постати мета терориста. Делимично зато што са њима тајно сарађују, делимично због тога што напад на њих не би имао онај одјек који је постигнут акцијом у Паризу, у срцу Старог континента, и то од стране људи који су у Град светлости допутовали из Брисела, главног града Европске уније.

У сваком случају, Русија је против припадника ИД упутила своје најсавременије наоружање, како ваздухопловно тако и поморско. Много тога што свет до сада није видео, па и понешто од онога „што није ни требало бити виђено”, појавило се на екранима свих глобалних телевизијских станица. Тако је један убиствени рат постао истовремено и својеврсна – рекламна кампања.

С тим у вези, поменути снимци изазвали су праву панику у САД. Испоставило се, наиме, да је оружје које се појавило у јавности способно да у маху уништи све живо на атлантској обали САД. Ако се томе дода чињеница да у Москви отворено оптужују Вашингтон за све несреће на Блиском истоку, укључујући и појаву терористичке ИД, одбијање Барака Обаме да се укључи у антитерористичку коалицију унело је немали немир међу оне Американце који умеју да размишљају.

Како рече један аналитичар, људи у САД спремни су да телевизијске вести посматрају као забавне програме. Оне информације који им нису интересантне једноставно прескачу и концентришу се само на громогласне догађаје. То даје могућност терористима да спроводе своје замисли тихо и ван очију јавности. Све до одлучујућег момента.

Управо то је навело Владимира Путина да тероризму објави рат. То свакако подразумева и сопствене жртве (уосталом, до сада их је било и превише), али другог начина, једноставно, нема. Ко ће му се све у томе придружити, видеће се ускоро. Већ сада је јасно да се у многе европске земље увукао страх изазван присуством великог броја избеглица, баш са простора где се води рат против ИД.

Тероризам није политички покрет са којим би, под специфичним околностима, могао да се постигне мировни споразум. То је дело појединаца помраченог ума и прихватање таквих као саговорника било би једнако као када би се масовном убици опростили злочини – због кајања или доброг владања.