Rusija u ratu

„Rusija će se žestoko obračunati sa počiniocima terorističkog akta koji su krajem oktobra iznad Sinajske pustinje oborili ruski putnički avion ’erbas A-321’ sa 244 putnika i članova posade”, izjavio je 17. novembra predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Rukovodeći se logikom da terorizam nikada ne može da se podvede pod bilo koji politički pokret, već deluje isključivo u okvirima kriminala, Putin je ovom najtežem obliku napada na mirne građane objavio – rat do istrebljenja.

Podsetimo, šef ruske države slično je reagovao 1999. nakon terorističkog napada na grad Bujanksk, kada je u stambenom bloku poginulo 307 građana, a još 1.700 ih je ranjeno: „Gonićemo teroriste ma gde se nalazili… Hvataćemo ih svuda, pa i u nužniku, i udaviti u klozetskoj šolji.”

Imajući u vidu činjenicu da je u Rusiji tokom proteklih godina izvršeno više terorističkih akcija – Buđanovsk u Stavropolju, sinhronizovani napad na tri grada u Dagestanu, otmica 916 posetilaca jednog moskovskog pozorišta, sinhronizovano obaranje dva aviona sa ukupno 90 putnika, bombaški napad na vojni logor u Mazdoku, podmetanje eksplozivne naprave u moskovskom metrou, otmica 1.128 osoba u Beslanu (što predstavlja samo vrh ledenog brega terorističkih akcija u najvećoj državi na svetu) – Putin, jednostavno, nije mogao drugačije da odluči.

Rusija je ponovo krenula u rat.

Prvi rezultati videli su se već u sredu, kada je ruska avijacija izbacila više bombi na položaje terorista Islamske države (ID) nego koalicija predvođena SAD tokom cele protekle godine. Između ostalog, uništen je konvoj od 500 kamiona cisterni koji su prevozili naftu svojim sponzorima u Turskoj, Saudijskoj Arabiji i ko zna gde još. Jer prema zvaničnim saopštenjima, čak četrdeset svetskih država upleteno je u poslove sa ID.

Propast Islamske države, koja se čini sasvim izvesnom, uticaće sigurno i na tih 40 zemalja koje sa njima posluju. Upravo stoga poziv Francuske da se posle tragedije u Parizu uspostavi globalna saradnja, kojom bi se jednom za svagda uništilo najveće zlo naših dana, naišla je na prilično mlak prijem u međunarodnoj zajednici, posebno zbog činjenice da bi jedan od glavnih nosilaca te saradnje trebalo da bude – Rusija.

Ali upravo ova zemlja ima najkorisnije iskustvo sa terorizmom. Pretnje agresivnih islamističkih grupa sa Severnog Kavkaza svedene su danas na najmanju moguću meru, što ne znači i da su eliminisane, ali su umnogome pažljivo kontrolisane od bezbednosnih službi. A upravo to je ono što je potrebno i Francuskoj i ostatku Evrope, koja se pokazala kao „najmekša” meta za napade svakojakih vrsta, a samim tim i idealna za medijsku promociju grupa koje su te napade izvele. Jer, kako se ispostavilo, mnoge države sveta smatraju da nikada neće postati meta terorista. Delimično zato što sa njima tajno sarađuju, delimično zbog toga što napad na njih ne bi imao onaj odjek koji je postignut akcijom u Parizu, u srcu Starog kontinenta, i to od strane ljudi koji su u Grad svetlosti doputovali iz Brisela, glavnog grada Evropske unije.

U svakom slučaju, Rusija je protiv pripadnika ID uputila svoje najsavremenije naoružanje, kako vazduhoplovno tako i pomorsko. Mnogo toga što svet do sada nije video, pa i ponešto od onoga „što nije ni trebalo biti viđeno”, pojavilo se na ekranima svih globalnih televizijskih stanica. Tako je jedan ubistveni rat postao istovremeno i svojevrsna – reklamna kampanja.

S tim u vezi, pomenuti snimci izazvali su pravu paniku u SAD. Ispostavilo se, naime, da je oružje koje se pojavilo u javnosti sposobno da u mahu uništi sve živo na atlantskoj obali SAD. Ako se tome doda činjenica da u Moskvi otvoreno optužuju Vašington za sve nesreće na Bliskom istoku, uključujući i pojavu terorističke ID, odbijanje Baraka Obame da se uključi u antiterorističku koaliciju unelo je nemali nemir među one Amerikance koji umeju da razmišljaju.

Kako reče jedan analitičar, ljudi u SAD spremni su da televizijske vesti posmatraju kao zabavne programe. One informacije koji im nisu interesantne jednostavno preskaču i koncentrišu se samo na gromoglasne događaje. To daje mogućnost teroristima da sprovode svoje zamisli tiho i van očiju javnosti. Sve do odlučujućeg momenta.

Upravo to je navelo Vladimira Putina da terorizmu objavi rat. To svakako podrazumeva i sopstvene žrtve (uostalom, do sada ih je bilo i previše), ali drugog načina, jednostavno, nema. Ko će mu se sve u tome pridružiti, videće se uskoro. Već sada je jasno da se u mnoge evropske zemlje uvukao strah izazvan prisustvom velikog broja izbeglica, baš sa prostora gde se vodi rat protiv ID.

Terorizam nije politički pokret sa kojim bi, pod specifičnim okolnostima, mogao da se postigne mirovni sporazum. To je delo pojedinaca pomračenog uma i prihvatanje takvih kao sagovornika bilo bi jednako kao kada bi se masovnom ubici oprostili zločini – zbog kajanja ili dobrog vladanja.