Коначно уништење

Баук насиља хара светом. Да ли је то велика новост? Наравно да није. У својој историји, човечанство је пре свега широко поље насиља, препуно крвавих бојишта и гробље елита које су иначе на тим бојиштима израсле.

У доба Маклуана, телевизија је од света начинила глобално село, а данас је, у времену интернета и друштвених мрежа, планетарно насеље људских бића постало прљава и опасна касаба, у којој газдују силеџије и фанатици.

Модерни тероризам еволуира у складу с моделом борбе против њега, и у томе је бар неколико корака испред „легалних система”, који су по правилу троми, инертни и кључне догађаје поимају тек кад буде касно да их спрече. Да није медија, тероризам би био само локална представа разарања, крви и костију.

Овако, то је гладијаторски доживљај за глобалну касабу, којој иначе никад није доста најгорих вести. Идиличне информације напросто не продају новине. Да није тешких разарања, новине и телевизије биле би сведене на праћење стерилних политичких идеја, приглупих парламентарних расправа и реплика и муљевитог таблоидизирања живота опскурних јавних личности.

На тај начин, насиље и медији успоставили су прећутну, но ипак настрану везу, из које израста ужасавајућа визија света наше будућности. Можда нам следе све страшније вести, јер је кључна идеја сваког тероризма дистрибуција страха. И наравно, спремност (и обавеза) медија да својим конзументима прикажу сву језовитост онога што се још не догађа њима, али не значи да се неће догодити.

Француски председник Оланд дао је више занимљивих изјава, још више драматизујући оно што је већ драматично само по себи. Очекивало се да буде смирен и рационалан. Али, није се уздржао. Силна навала државничких емоција повукла га је у националну патетику, чак најаву укидања неких грађанских права и слобода, како би се делотворније водила борба против оних који атакују на права и слободе. Тај оксиморон изгледао је као неизбежни пут за отпор онима који не хају за емоције и који тако отворено славе смрт. Али Оланд је рекао још нешто: да је све то што се догађа доказ да је Француска у рату, да ће се у том рату ићи до уништења терориста и тероризма. И да је реч о сукобу цивилизација.

Тешко је наћи било какву идеју у поистовећивању антитерористичког рата са „ратом цивилизација”. Осим ако није реч о идеји да је некакав одсудни сукоб између хришћанског и муслиманског света после Париза неизбежан. Ако се различити погледи на свет и непомирљива верска уверења уопште могу разумети као параметар за поделу човечанства на две или више цивилизација под истим небом. Уосталом, значајан део исламског света постао је део француске верзије цивилизације.

Филозофија неодољиве силе, која води коначном уништењу тероризма и терориста, могла би да буде некакав одговор. Екстремисти иначе ударају неселективно, нападају „меке мете” које не могу да се бране. Имају иницијативу у погледу времена, места, облика и циља напада. И све је то, осим обавештајних продора, недостижно за државне снаге, које су – увек и свуда – у неизбежној дефанзиви. Кад напад, као у Паризу, као у Њујорку или у Лондону, Мадриду или у московском позоришту, започне на терену, он је неодбрањив, независно од бројности, снаге и обучености државних редовних и специјалних јединица реда.

Да ли је онда све у реду са стратегијом коначне акције? На пример, сагласност великих сила, употреба заједничких снага из привремене „савезничке команде”. У овом часу не размишља се о копненој операцији, без које иначе не може бити окончања антитерористичког похода. Из ваздуха се већ гађају и – тврди се – погађају кључни циљеви Исламске државе. То су командна места, магацини, транспортна средства, центри везе, нафтна постројења, жива сила...

Ако су приче о прецизном погађању изабраних мета приближно тачне, ускоро би могло да понестане циљева које виде сателити. Узгред, број људи које регрутује такозвана Исламска држава не смањује се. Чини се да ће фанатизација бити све већа, а да подршка насиљу из неочекиваних извора неће бити мања. Путин је оптужио неке западне саборце у овој работи да финансирају терористе. Рекао је да има 40 таквих држава. Независно од тога, модерно терористичко насиље не може бити заустављено већим насиљем. У овако креираном лицемерном свету, тероризам је неуништив.

Још 2001. Џорџ Буш Млађи рекао је да креће у коначан обрачун, уништење терориста и „терористичких држава”. Таква доктрина разорила је Ирак, Либију и Сирију и створила услове за бесконачно обнављање виталне базе насиља.

Све те државе ових месеци се својим живим ткивом преливају у Европу, која се налази у шкрипцу између „меког срца” и страха од разарања.

Ми у Србији свакодневно смо сведоци излива пренаглашеног државног алтруизма поводом миграната. Треба нам бар мало више опреза, разума и процена интереса грађана Србије. Мечка сада игра у туђем дворишту, а ни наше тарабе нису претерано чврсте.