Светска слава последњег београдског парфемџије

За парфимерију „Сава”, која постоји од 1954. године, донедавно су знале само њене сталне муштерије, комшилук из Улице краља Петра, и посетиоци „Ноћи музеја”, у чији програм је укључена као последње место у Београду где се фини мириси и помаде још праве ручно. Али, изгледа да је било потребно да о тој јединственој радњи прилог направи Би-Би-Си, па да данима њен власник Ненад Јованов буде у живи јавности. Откако се прича о његовим покушајима да очува ову вештину у изумирању појавила на сајту британског јавног сервиса, одакле су је преузели и поделили небројени домаћи корисници друштвених мрежа, радњицу облећу муштерије, комшије, новинари... Многи од њих су ту да купе свој омиљени производ, али и стисну руку и дају подршку последњем београдском парфемџији.

– Постоје муштерије које код мене купују деценијама. Може се рећи да смо се зближили као да смо неки род. Знам које их муке муче, а они знају када је мени тешко или се радујем. Углавном је довољно да ме позову и да већ знам који парфем, крему или пудер да им припремим – каже Јованов.

Јованов је свестан да су многи стари занати на овим просторима на ивици изумирања.

– Нестају као снег у пролеће. Од 23 радње које су се бавиле послом којим се бавио мој отац, а затим и ја, остала је само моја. Све остале су се угасиле. Наследника у овом послу, могу слободно да кажем, немам. Син ми се бави сасвим другом професијом, унуци такође. Испоставило се да од традиционалног заната не може да се живи. Још памтим очеву реченицу, коју је изговорио док је радио завршни рачун. Обратио се мајци Лепосави: „Е, да видимо сад шта смо урадили претходни месец, да ли смо нешто зарадили или морамо да доплатимо што смо радили” – присећа се Јованов.

„Политикин” саговорник се жали на подршку надлежних и каже да се занатлије сналазе како знају.

– У Холандији, рецимо, људе плаћају да се баве старим занатима, јер је то одлично за туризам, а ми никаквих повластица немамо. Савремена индустрија буквално гази преко малих произвођача. Агресивна реклама, огромни огласи на билбордима, у новинама, на телевизији, одлично упакована роба... А квалитет изгледа није важан. Осим тога, велики произвођачи набављају и робу и амбалажу по нижој цени – истиче Јованов.

У његовој радњи многи од производа су управо због индустријализације отишли у заборав – ружеви, лакови, неки козметички препарати... Остали су још мириси и тоалетне воде.

Породични посао датира још од 1941. године. Тада су занатску радњу „Ђурђевак” на Топличином венцу заједнички отворили Ненадов стриц Милорад и отац Драгољуб.

– У току рата било је то пуко преживљавање. Крема за лице трампила се на Зеленом венцу за јаја, тоалетна вода за пиле... Али радња и породица су опстали. Нажалост, 1948. године донесена је одлука да се приватне трговине национализују. Отац је остао без посла, па нисмо имали право ни на тачкице за храну. Тек после годину и по, када је тата почео да ради као књиговођа, могли смо бар мало да одахнемо – сведочи Јованов.

Нова власт је 1954. закључила да народу ипак, осим хране, треба још нешто. Међу такозваном робом широке потрошње нашли су се и парфеми, креме, препарати за косу...

– Родитељи су одлучили да обнове посао. Задужили су се и закупили локал у Краља Петра. Сами су га реновирали. Помогао им је само чика Мишо Мазало, како смо га сви звали, који је окречио радњу која је добила име по мојим прадедовима „Сава”. Од тада до данас смо на истом месту. Прошле године смо 20. августа прославили шест деценија постојања – каже Јованов.