Лаж и мимикрија

Господина Ненада Поповића познајем као пристојног човека, а осведочио сам се да много тога зна о свету транснационалних корпорација и да закључке базира на чињеницама. Шта се десило у међувремену па је позитивно знање заменио нагађањима, тешко је рећи. Зато ћу се прихватити лакшег посла и показати неоснованост његових брига и премиса из којих извлачи погрешне закључке и морално спорне предлоге („Политика”, 18. новембра).

Прва Поповићева брига је да ће се у Србији, уместо српске, створити исламска војска. Ту бригу која у даљем тексту постаје премиса, из недокучивог разлога, доводи у везу са смањењем бројног стања српске војске. Бројност свих армија које користе савремено наоружање се смањује, али то нема никакве везе са стварањем исламских војски на њиховом тлу. Пример је реформа руских оружаних снага којом се масовна мобилизациона војска замењује мањом и професионалном армијом, о чему је пре неколико година писао Мирослав Лазански. Нисам сигуран да би г. Поповић био радо виђен на територији Руске Федерације када би на било који начин јавно довео у везу реформу руске армије са стварањем исламске војске на њеном тлу. Зна то и господин Поповић, али не мари јер само из таквог параноичног и неодговорног закључка може извући предвиђање да тамо где је некада спавао српски војник, сада ће „спавати” и чекати да се активира „неки нови Ахмед из Сирије”.

Тај Ахмед из Сирије – преде даље причу Поповић – дошао је да спава и чами чекајући да се активира јер „олако су одбацивани обавештајни подаци о терористима међу мигрантима”. Та друга премиса је такође погрешна јер су сви, а не само обавештајци, знали да се међу стотинама хиљада избеглица крију и терористи. Да у сваком житу има кукоља зна сваки паор, али због тога не престаје да сеје и жање жито. Сви ми познајемо много избеглица који су деведесетих дошли из БиХ и Хрватске. Већина је допринела да Србија, ако ништа друго, буде млађа и лепша. Лично, међутим, познајем и неке опаке битанге. Да ли је због њих требало забранити господину Поповићу улазак у Србију? Судећи према његовој аргументацији да – осим ако се не мисли да није исто што су „оне” избеглице били Срби, а што су „ове” избеглице Муслимани. Наш Устав, међутим, не дозвољава расну дискриминацију ни по ком основу, па би господин Поповић који се и сам залагао за његово доношење, а сада претендује да га као председник системске странке брани, морао то да зна.

У својим неоснованим запажањима Поповић иде дотле да тврди како је „врло вероватно” – што је ниво сигурности раван томе да је био очевидац догађаја – да је Ахмед који је отишао у Париз у Београду добио „топао пар чарапа и ципела”. Управо овај детаљ показује колико се не мари за чињенице. Елем, обавештајни подаци на које се позива сведоче да је Ахмед кроз Србију прошао 3. октобра. Тог дана у Београду је било 24 степена Целзијуса, па Ахмеду, чак и да је ту био, извесно није било потребно да обува ишта топло.

Међутим, фалсификују се и важнији подаци. Тако се, упркос свакодневном извештавању медија, тврди да последњих дана у Србију улази 10.000 избеглица дневно. Ни то није доста, па се тврди да се догодило нешто што се није догодило. На пример, да Србија, шта год значио геополитички распоред, „већ постаје резервна земља и карантин за мигранте пред вратима ЕУ”.

На основу лажних тврдњи и измаштаних догађаја Поповић предвиђа да ће нас мигранти окупирати, заузети наше касарне и да ће Србија постати регрутни центар за обуку исламиста. Заиста, какве чињенице таква су и предвиђања и ништа бољи предлог да се херметички затвори граница са Македонијом за нелегални улаз миграната.

Србија, међутим, није територија – ма шта о томе мислили Зоран Милановић и Ненад Поповић – па да преко ње гази ко и како хоће. Србија је показала да је уређена држава која се према избеглицама опходи организовано и хумано, што су потврдили и представници међународних хуманитарних организација. Ако је Поповић хтео да каже да треба онемогућити појединачне нелегалне уласке онда је то опште место које нема никакве везе с топлим чарапама и касарнама које постају центри за обуку исламиста.

Свако има право на свој вредносни суд, али нема право да га у јавном говору поткрепљује позивањем на фалсификоване тврдње. То је недопустиво, баш као што је морално недопустиво да се злодело групе терориста користи за стварање негативних емоција и предрасуда према несрећницима, од којих су многи изгубили своје домове у рату са истим тим терористима. Као да тим људима који прелазе хиљаде километара са ранцем у коме им је сва преостала имовина није доста њихове муке него се увек нађе и неки Поповић да лажима подстиче људе да им отежају ионако мукотрпан пут.

Професор Филозофског факултета у Београду