Laž i mimikrija

Gospodina Nenada Popovića poznajem kao pristojnog čoveka, a osvedočio sam se da mnogo toga zna o svetu transnacionalnih korporacija i da zaključke bazira na činjenicama. Šta se desilo u međuvremenu pa je pozitivno znanje zamenio nagađanjima, teško je reći. Zato ću se prihvatiti lakšeg posla i pokazati neosnovanost njegovih briga i premisa iz kojih izvlači pogrešne zaključke i moralno sporne predloge („Politika”, 18. novembra).

Prva Popovićeva briga je da će se u Srbiji, umesto srpske, stvoriti islamska vojska. Tu brigu koja u daljem tekstu postaje premisa, iz nedokučivog razloga, dovodi u vezu sa smanjenjem brojnog stanja srpske vojske. Brojnost svih armija koje koriste savremeno naoružanje se smanjuje, ali to nema nikakve veze sa stvaranjem islamskih vojski na njihovom tlu. Primer je reforma ruskih oružanih snaga kojom se masovna mobilizaciona vojska zamenjuje manjom i profesionalnom armijom, o čemu je pre nekoliko godina pisao Miroslav Lazanski. Nisam siguran da bi g. Popović bio rado viđen na teritoriji Ruske Federacije kada bi na bilo koji način javno doveo u vezu reformu ruske armije sa stvaranjem islamske vojske na njenom tlu. Zna to i gospodin Popović, ali ne mari jer samo iz takvog paranoičnog i neodgovornog zaključka može izvući predviđanje da tamo gde je nekada spavao srpski vojnik, sada će „spavati” i čekati da se aktivira „neki novi Ahmed iz Sirije”.

Taj Ahmed iz Sirije – prede dalje priču Popović – došao je da spava i čami čekajući da se aktivira jer „olako su odbacivani obaveštajni podaci o teroristima među migrantima”. Ta druga premisa je takođe pogrešna jer su svi, a ne samo obaveštajci, znali da se među stotinama hiljada izbeglica kriju i teroristi. Da u svakom žitu ima kukolja zna svaki paor, ali zbog toga ne prestaje da seje i žanje žito. Svi mi poznajemo mnogo izbeglica koji su devedesetih došli iz BiH i Hrvatske. Većina je doprinela da Srbija, ako ništa drugo, bude mlađa i lepša. Lično, međutim, poznajem i neke opake bitange. Da li je zbog njih trebalo zabraniti gospodinu Popoviću ulazak u Srbiju? Sudeći prema njegovoj argumentaciji da – osim ako se ne misli da nije isto što su „one” izbeglice bili Srbi, a što su „ove” izbeglice Muslimani. Naš Ustav, međutim, ne dozvoljava rasnu diskriminaciju ni po kom osnovu, pa bi gospodin Popović koji se i sam zalagao za njegovo donošenje, a sada pretenduje da ga kao predsednik sistemske stranke brani, morao to da zna.

U svojim neosnovanim zapažanjima Popović ide dotle da tvrdi kako je „vrlo verovatno” – što je nivo sigurnosti ravan tome da je bio očevidac događaja – da je Ahmed koji je otišao u Pariz u Beogradu dobio „topao par čarapa i cipela”. Upravo ovaj detalj pokazuje koliko se ne mari za činjenice. Elem, obaveštajni podaci na koje se poziva svedoče da je Ahmed kroz Srbiju prošao 3. oktobra. Tog dana u Beogradu je bilo 24 stepena Celzijusa, pa Ahmedu, čak i da je tu bio, izvesno nije bilo potrebno da obuva išta toplo.

Međutim, falsifikuju se i važniji podaci. Tako se, uprkos svakodnevnom izveštavanju medija, tvrdi da poslednjih dana u Srbiju ulazi 10.000 izbeglica dnevno. Ni to nije dosta, pa se tvrdi da se dogodilo nešto što se nije dogodilo. Na primer, da Srbija, šta god značio geopolitički raspored, „već postaje rezervna zemlja i karantin za migrante pred vratima EU”.

Na osnovu lažnih tvrdnji i izmaštanih događaja Popović predviđa da će nas migranti okupirati, zauzeti naše kasarne i da će Srbija postati regrutni centar za obuku islamista. Zaista, kakve činjenice takva su i predviđanja i ništa bolji predlog da se hermetički zatvori granica sa Makedonijom za nelegalni ulaz migranata.

Srbija, međutim, nije teritorija – ma šta o tome mislili Zoran Milanović i Nenad Popović – pa da preko nje gazi ko i kako hoće. Srbija je pokazala da je uređena država koja se prema izbeglicama ophodi organizovano i humano, što su potvrdili i predstavnici međunarodnih humanitarnih organizacija. Ako je Popović hteo da kaže da treba onemogućiti pojedinačne nelegalne ulaske onda je to opšte mesto koje nema nikakve veze s toplim čarapama i kasarnama koje postaju centri za obuku islamista.

Svako ima pravo na svoj vrednosni sud, ali nema pravo da ga u javnom govoru potkrepljuje pozivanjem na falsifikovane tvrdnje. To je nedopustivo, baš kao što je moralno nedopustivo da se zlodelo grupe terorista koristi za stvaranje negativnih emocija i predrasuda prema nesrećnicima, od kojih su mnogi izgubili svoje domove u ratu sa istim tim teroristima. Kao da tim ljudima koji prelaze hiljade kilometara sa rancem u kome im je sva preostala imovina nije dosta njihove muke nego se uvek nađe i neki Popović da lažima podstiče ljude da im otežaju ionako mukotrpan put.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu