ФРАНЦУСКИ КРОМПИРИЋИ

Владимир Путин воли приватност мирисне макије и тиркизног мора Сардиније. Тони Блер чемпресима окићену и сјајним винима заливену Тоскану. Ангела Меркел такође обожава да под "најлепшим небом света" ужива у чарима острва Искија у Напуљском заливу. Иако су му надохват руке изазови Француске ривијере, питомина Провансе и дворци Лоаре око којих би могао да џогује, Николас Саркози одмор је подредио обнови савезништва озбиљно нарушеног у време почетка ирачког рата: борави у САД, у Њу Хемпширу.

Није сада важно како је пронашао градић Волфиборо, на обали језера егзотичног имена Винипесауки, омиљену дестинацију Бостонаца. Важно је да француски председник, велики атлантиста и промотор привредних реформи англосаксонског типа, симболичним одабиром летовалишта жели да отвори нову еру односа Париза и Вашингтона.

Када је Саркози у мају убедљиво тријумфовао у другом изборном кругу, а потом се у победничком говору обратио nos amis Americains – нашим америчким пријатељима – Џорџ В. Буш само што није постројио сараднике да у Овалној соби Беле куће отпевају La Marseillaise.

Французи га свакако нису због тога изабрали. Верују да може да заустави економски пад, смири социјалне тензије и означи крај растућој кризи националног идентитета. Пошто се диви економском динамизму САД и обећава да ће део такве креативне енергије убризгати у окошталу француску економију, нови председник је најавио заокрет од државно контролисане привреде и социјалних модела који су доминирали Француском 20. века.

Саркози верује да ће либерализовањем привреде зауставити назадовање, да ће чврстим законским мерама повратити ауторитет власти, да ће се обрушити на илегалну имиграцију и да ће – провокативно и бескомпромисно јуришајући на табуе Пете Републике – обновити осећај националног поноса.

Ово последње крије интригу јер је после деценија деголовског опирања, ривалстава па и периода отворених непријатељстава са САД, у Јелисејску палату ушао американофил хировитог карактера и напраситог темперамента који не крије блискост са Бушовим конзервативцима. Тврде да се ради о најоданијем пријатељу Америке од времена када је маркиз Лафајет, херој два света, у 18. веку војно помагао Џорџа Вашингтона.

Sarko l′Americain, како француског председника понекад зову, би да се што пре забораве јетке критике које је његов претходник Жак Ширак од 2003 – времена англо-америчке инвазије Ирака – упућивао на рачун Бушове жеље за доминацијом, унилатерализма Беле куће допуњеног осионим односом према прекоатлантским савезницима.

Прозвана Бушовим позивом на патриотско окупљање у глобалном рату против тероризма, Америка је тада узвратила бојкотом француских вина док су French fries – француски кромпирићи – избачени са менија и преименовани у Freedom fries – кромпириће слободе.

Тензија је од тада нешто попустила а онда је дошао Саркози, најпопуларнији политичар француске деснице у последње три деценије. Неодеголистички хардлајнер је намах постао darling америчких конзервативаца. "Поново је безбедно јести француске кромпириће", написао је у "Националној ревији" угледни републиканац Фред Томпсон. "Ово је добро време да наздравимо мсје Саркозију. Ако ћете наздравити вином, узмите француско".

Потомак ситног мађарског аристократе и Францускиње грчко-јеврејског порекла, не либи се да узврати комплиментима. Предизборну кампању завршио је у у америчком стилу у области Камарг. Тада је, попут Буша, јахао дивљег коња.

Пре месец дана саопштено је да ће Јелисејска палата сваке недеље држати брифинг за новинаре. Један члан Саркозијевог тима проценио је да ће оснивање комуникационог штаба стимулисати "new style com". Баш тако, на енглеском, усред Париза. Одлука је намах протумачена као "синдром Беле куће" јер подсећа на праксу коју је својевремено увео амерички председник Роналд Реган. С том разликом што је председнички брифинг у Вашингтону свакодневна пракса.

Истина, Саркози не подржава рат у Ираку, мада се често обрушавао на начин на који се Американцима супротстављао Ширак, његов некадашњи политички ментор, који је у УН организовао опозицију и онемогућио да Вашингтон и Лондон добију мандат Савета безбедности за војне операције.

У Вашингтону знају да Француз неће послати трупе за Ирак, али сасвим им је довољно што прстом стално упире на опасности од исламског фанатизма и што се у борби против "непријатеља слободе" на Блиском истоку активно придружује Америци и Израелу.

Тако, док Британија Гордона Брауна наговештава да би могла мало да се измакне од непопуларне Америке, Саркози не крије да су му САД у срцу. Да ли је, дакле, Француз спреман да ускочи у столицу Беле куће која је још топла од најоданијег америчког савезника, Бушове "пудлице" Тонија Блера? Могуће, али односи Француске и САД тешко да су икад били истински срдачни.

Француска је знала да буде на страни Америке не да би била "са" Американцима, већ да би била "против" Британаца или неког другог. Острвљанима то такође није страно. Као ни Американцима. Формула је позната под именом узајамно корисни односи.

Француски ривали преко Канала, Британци, сада упозоравају да ће једног дана Американци ипак установити да је тврди шкотски презвитеријанац Браун, бољи избор од милозвучног и лукавог реформисте Саркозија.