FRANCUSKI KROMPIRIĆI

Vladimir Putin voli privatnost mirisne makije i tirkiznog mora Sardinije. Toni Bler čempresima okićenu i sjajnim vinima zalivenu Toskanu. Angela Merkel takođe obožava da pod "najlepšim nebom sveta" uživa u čarima ostrva Iskija u Napuljskom zalivu. Iako su mu nadohvat ruke izazovi Francuske rivijere, pitomina Provanse i dvorci Loare oko kojih bi mogao da džoguje, Nikolas Sarkozi odmor je podredio obnovi savezništva ozbiljno narušenog u vreme početka iračkog rata: boravi u SAD, u Nju Hempširu.

Nije sada važno kako je pronašao gradić Volfiboro, na obali jezera egzotičnog imena Vinipesauki, omiljenu destinaciju Bostonaca. Važno je da francuski predsednik, veliki atlantista i promotor privrednih reformi anglosaksonskog tipa, simboličnim odabirom letovališta želi da otvori novu eru odnosa Pariza i Vašingtona.

Kada je Sarkozi u maju ubedljivo trijumfovao u drugom izbornom krugu, a potom se u pobedničkom govoru obratio nos amis Americains – našim američkim prijateljima – Džordž V. Buš samo što nije postrojio saradnike da u Ovalnoj sobi Bele kuće otpevaju La Marseillaise.

Francuzi ga svakako nisu zbog toga izabrali. Veruju da može da zaustavi ekonomski pad, smiri socijalne tenzije i označi kraj rastućoj krizi nacionalnog identiteta. Pošto se divi ekonomskom dinamizmu SAD i obećava da će deo takve kreativne energije ubrizgati u okoštalu francusku ekonomiju, novi predsednik je najavio zaokret od državno kontrolisane privrede i socijalnih modela koji su dominirali Francuskom 20. veka.

Sarkozi veruje da će liberalizovanjem privrede zaustaviti nazadovanje, da će čvrstim zakonskim merama povratiti autoritet vlasti, da će se obrušiti na ilegalnu imigraciju i da će – provokativno i beskompromisno jurišajući na tabue Pete Republike – obnoviti osećaj nacionalnog ponosa.

Ovo poslednje krije intrigu jer je posle decenija degolovskog opiranja, rivalstava pa i perioda otvorenih neprijateljstava sa SAD, u Jelisejsku palatu ušao amerikanofil hirovitog karaktera i naprasitog temperamenta koji ne krije bliskost sa Bušovim konzervativcima. Tvrde da se radi o najodanijem prijatelju Amerike od vremena kada je markiz Lafajet, heroj dva sveta, u 18. veku vojno pomagao Džordža Vašingtona.

Sarko l′Americain, kako francuskog predsednika ponekad zovu, bi da se što pre zaborave jetke kritike koje je njegov prethodnik Žak Širak od 2003 – vremena anglo-američke invazije Iraka – upućivao na račun Bušove želje za dominacijom, unilateralizma Bele kuće dopunjenog osionim odnosom prema prekoatlantskim saveznicima.

Prozvana Bušovim pozivom na patriotsko okupljanje u globalnom ratu protiv terorizma, Amerika je tada uzvratila bojkotom francuskih vina dok su French fries – francuski krompirići – izbačeni sa menija i preimenovani u Freedom fries – krompiriće slobode.

Tenzija je od tada nešto popustila a onda je došao Sarkozi, najpopularniji političar francuske desnice u poslednje tri decenije. Neodegolistički hardlajner je namah postao darling američkih konzervativaca. "Ponovo je bezbedno jesti francuske krompiriće", napisao je u "Nacionalnoj reviji" ugledni republikanac Fred Tompson. "Ovo je dobro vreme da nazdravimo msje Sarkoziju. Ako ćete nazdraviti vinom, uzmite francusko".

Potomak sitnog mađarskog aristokrate i Francuskinje grčko-jevrejskog porekla, ne libi se da uzvrati komplimentima. Predizbornu kampanju završio je u u američkom stilu u oblasti Kamarg. Tada je, poput Buša, jahao divljeg konja.

Pre mesec dana saopšteno je da će Jelisejska palata svake nedelje držati brifing za novinare. Jedan član Sarkozijevog tima procenio je da će osnivanje komunikacionog štaba stimulisati "new style com". Baš tako, na engleskom, usred Pariza. Odluka je namah protumačena kao "sindrom Bele kuće" jer podseća na praksu koju je svojevremeno uveo američki predsednik Ronald Regan. S tom razlikom što je predsednički brifing u Vašingtonu svakodnevna praksa.

Istina, Sarkozi ne podržava rat u Iraku, mada se često obrušavao na način na koji se Amerikancima suprotstavljao Širak, njegov nekadašnji politički mentor, koji je u UN organizovao opoziciju i onemogućio da Vašington i London dobiju mandat Saveta bezbednosti za vojne operacije.

U Vašingtonu znaju da Francuz neće poslati trupe za Irak, ali sasvim im je dovoljno što prstom stalno upire na opasnosti od islamskog fanatizma i što se u borbi protiv "neprijatelja slobode" na Bliskom istoku aktivno pridružuje Americi i Izraelu.

Tako, dok Britanija Gordona Brauna nagoveštava da bi mogla malo da se izmakne od nepopularne Amerike, Sarkozi ne krije da su mu SAD u srcu. Da li je, dakle, Francuz spreman da uskoči u stolicu Bele kuće koja je još topla od najodanijeg američkog saveznika, Bušove "pudlice" Tonija Blera? Moguće, ali odnosi Francuske i SAD teško da su ikad bili istinski srdačni.

Francuska je znala da bude na strani Amerike ne da bi bila "sa" Amerikancima, već da bi bila "protiv" Britanaca ili nekog drugog. Ostrvljanima to takođe nije strano. Kao ni Amerikancima. Formula je poznata pod imenom uzajamno korisni odnosi.

Francuski rivali preko Kanala, Britanci, sada upozoravaju da će jednog dana Amerikanci ipak ustanoviti da je tvrdi škotski prezviterijanac Braun, bolji izbor od milozvučnog i lukavog reformiste Sarkozija.