Сећање на леви кроше

Леворуки бомбардер живи сада тихо и повучено у великој лепој кући са двориштем у родном Зрењанину, у улици која носи назив Љубљанска. Њено име га подсећа на једно прошло доба, на прошлу државу и време бокса. Пензионерске дане дуго је проводио углавном у својој викендици, на обали Тамиша, код Орловата. Гајио је воће, помало пекао ракију и много пецао.

Уз њега је супруга Клара, коју је упознао још као младић у раним годинама и заштитио је од неких жестоких и безобразних момака, па се тај сусрет, необичан и изненадан, претворио у пријатељство, потом у љубав и коначно брак. Звонко и Клара Вујин (девојачко Ружа) имају две ћерке, Весну и Александру, и унука, који их најчешће посећује. Иза прелепе куће, удаљене свега стотинак метара од спортске хале, налази се мало двориште, а преко улице је велики градски парк, као створен да се бивши шампион прошета са својим чупавим љубимцем Рикијем и тако скрати дан. Догурао је ево и до 73 године и дуго их је спортски носио, радећи и као тренер и упражњавајући свој хоби – пецање на реци. Али, организам под теретом толиких боксерских мечева из младости почиње да попушта, сећања полако бледе, бивши ривали губе своја имена...

– Постајем све више сенилан, а згодно ми је да се вадим на бокс – каже шампион.

На некадашњу славу подсећа један велики орман у дневној соби пун пехара и медаља од дна до врха. Међу одличјем су и две највредније, бронзане олимпијске медаље. Гледа их, присећајући се времена велике славе и популарности, а онда их враћа у фиоку, мрмљајући како је то само гвожђурија.

Звонко Вујин (право име Звонимир) припадао је генерацијски златном добу племените вештине, заједно са Матом Парловим, Белићем, Вујковићем, Џакулом... Завршио је каријеру 1975. године, али старије генерације ће се сетити његових почетака, његове прве освојене златне медаље у Пловдиву, тешких мечева против Шугера Станковића, Миодрага Митровића, Јожефа Олаха, Пољака Груздијена, Маријана Бенеша и многих других са којима је боксовао.

Рођен је 1943. године, у делу града кога су звали Болнички крај.   Завршио је Вишу педагошку школу и добио диплому учитеља. Излазио је на мегдане старијим и снажнијим дечацима и брзо заволео бокс. Родитељи су пошто-пото желели да га сачувају од боксерских мечева, нису му дали ни да их гледа, сакривали му ципеле, али он би одлазио у чарапама.

Био је јединац, одрастао је у послератном сиромаштву и са 14 година се определио за спорт који су сматрали „племенитом  вештином”. Идол му је био Јанош Ковач, боксер „Баната”, популаран педесетих. Са 15 година учествовао је на Првом југословенском првенству за јуниоре у папир категорији, имао је 45 килограма и постао је јуниорски шампион у тој категорији. Бележио је сјајне успехе наступајући за свој матични Боксерски клуб „Банат”: на Јуниорском првенству Београда освојио је прво место. Већ као осамнаестогодишњак постао је члан сениорске репрезентације. Тома Хладни, тренер, позвао га је у репрезентацију, која је гостовала  у Мађарској. Почеле су да се ређају медаље и на међународним такмичењима: освојио је бронзу у Напуљу 1963, злато у Тунису на Медитеранским играма 1967...

Мењао је често категорије, од папир, па бантам, перолаке, лаке, полувелтер, у којој је и завршио каријеру. За њега су говорили да има страховит ударац. Кад је бацао шљунак по Бегеју, није ни сањао колико ће му то значити, колико ће му дати снаге и ускладити рад руку и и ногу.

Падали су његови противници у првој, другој рунди. Ретко ко је дочекао трећу. Губио је, али на ногама. Само га је једном Марјан Бенеш слао на под, али то је већ било када је Вујин био на крају каријере, док је тада млађани Бенеш тек улазио у врхунску форму. У сусрету са Јожефом Олахом из Партизана, на Ташмајдану, доживео је класичан нокаут, али га је издржао на ногама. И тај меч је добио, мада два сата није могао да се сети кога је судија прогласио за победника.

На Првом првенству Европе у источном Берлину срео се са Барањиковом, прваком Европе и олимпијским шампионом. Од претходних борби  ушао је у меч са повређеним увом, али Барањиков је заиста био племенит, ниједном га није ударио у повређени део главе. Следеће године састали су се у Београду и Вујин га је прописно нокаутирао, али се и данас каје због тога.

Помиње и парапсихологију, дешавало му се да против неког боксера одједном заборави да боксује, као да се први пут попео у ринг. Тако се осећао и у мечу са Пољаком Грузијаном, од кога је два пута изгубио, и то једном на Олимпијади у Мексику, када није прошао у финале, па је остао „само” на бронзи.

У Мексику је од наших боксера, ипак, само он дошао до медаље, а репрезентацији су била и таква имена као што су Парлов, Веселиновић, Пајковић. У Минхену, четири године касније, борили су се осим њега још и Парлов и Белић, који су били много млађи. Звонко је већ имао 29 година, па се на припремама на Кошутњаку мање трудио и тренирао. Издржао би пола тренинга, па ишао на пиће у ресторан, а тренер Бруно Храстински би само вртео главом у негодовању и добацивао му да неће проћи ни прво коло. Кад тамо, у Немачкој, Белић испадне у првом колу, а Вујин понови успех из Мексика. Парлов није могао да сакрије љубомору, унормалио се, каже, тек кад је победио Кубанца Куеља и освојио злато. У полуфиналу Звонко је изгубио од Американца Сајласа, који је био исто леворук и десет година млађи, па је измицао чувеном крошеу.

Седамдесетих још није био „измишљен” скупштински балкон, па су дочеци били скромнији. Са покојним Парловим последњи пут се чуо 1991, када је почео распад Југославије. Разговор је био помало чудан за Вујина, као да нису толико година провели заједно у репрезентацији. Звонко га је питао да ли је згодно што га уопште зове, а Мате је одговорио: „Па, да знаш да и није!” Вујин се после тога извинио и пожелео му све најбоље. Од тада се два боксера више нису чули, мада је Парлов до смрти одржавао контакте са Вујковићем из Суботице.

Деведесетих је био активан у свом клубу, радио је и као тренер и као руководилац, али се онда одједном угасила жеља. Понестало је ентузијазма, бокс је падао на све ниже гране, а Вујин по природи ствари у други план, јер су неки други спортисти постајали звезде.
Накратко се вратио у жижу јавности када је објавио да је због мале пензије одлучио да прода златни ручни сат који је добио на поклон од Тита, на пријему који је организован на Белом двору после олимпијаде у Мексику.
Има три ручна часовника: „доксу”, „омегу” и „шафхаузен”. Био је то пријем који ће, како каже, памтити читавог живота, јер се тада први пут сусрео са Титом, кога је веома поштовао. Након срдачног поздрава и честитки, Тито је освајачима појединачних медаља, уз фотографију са потписом, уручио и златни сат „шафхаузен”. Још на пријему у Белом двору кошаркашки ас Винко Јеловац је желео да откупи сат од Вујина и понудио му је пет хиљада долара, али је Звонко сачувао сат за успомену. И  чувао га је све до пре тринаестак година, када је пожелео да купи нови ауто, али је на крају ипак одустао. Каже нам да му је један предузетник чак понудио посао менаџера у компанији да поправи своја примања, али ту понуду није могао да прихвати.

– Тај сат сам само неколико пута ставио на руку. Деценијама стоји  у кутији са осталим одличјима које сам освојио у спортској каријери. Пало ми је на памет да га продам или мењам за аутомобил , али на крају сам одустао, нека остане наследницима. Било је више заинтересованих особа, али понуде нису биле адекватне – сматра Звонко Вујин и закључује наш разговор и своја сећања речима:
– Боксери имају велику душу, можда су и мало сујетни, а ја кад сам се опростио од бокса, три године нисам могао да уђем у халу. Презасићеност. Бокс је био јак шездесетих и седамдесетих година, то је било време бокса и генерације сјајних бораца. Сада је тај спорт код нас на последњој лествици, прошло је његово време. Наследио га је кик-бокс, који је суров, али боље је и то него дрога и кафићи. Сад клинци неће више ни кик-бокс, сви узимају рекете у руке, сад је време тениса, а онда ће доћи опет неко ново време – уверен је.