Sećanje na levi kroše

Levoruki bombarder živi sada tiho i povučeno u velikoj lepoj kući sa dvorištem u rodnom Zrenjaninu, u ulici koja nosi naziv Ljubljanska. Njeno ime ga podseća na jedno prošlo doba, na prošlu državu i vreme boksa. Penzionerske dane dugo je provodio uglavnom u svojoj vikendici, na obali Tamiša, kod Orlovata. Gajio je voće, pomalo pekao rakiju i mnogo pecao.

Uz njega je supruga Klara, koju je upoznao još kao mladić u ranim godinama i zaštitio je od nekih žestokih i bezobraznih momaka, pa se taj susret, neobičan i iznenadan, pretvorio u prijateljstvo, potom u ljubav i konačno brak. Zvonko i Klara Vujin (devojačko Ruža) imaju dve ćerke, Vesnu i Aleksandru, i unuka, koji ih najčešće posećuje. Iza prelepe kuće, udaljene svega stotinak metara od sportske hale, nalazi se malo dvorište, a preko ulice je veliki gradski park, kao stvoren da se bivši šampion prošeta sa svojim čupavim ljubimcem Rikijem i tako skrati dan. Dogurao je evo i do 73 godine i dugo ih je sportski nosio, radeći i kao trener i upražnjavajući svoj hobi – pecanje na reci. Ali, organizam pod teretom tolikih bokserskih mečeva iz mladosti počinje da popušta, sećanja polako blede, bivši rivali gube svoja imena...

– Postajem sve više senilan, a zgodno mi je da se vadim na boks – kaže šampion.

Na nekadašnju slavu podseća jedan veliki orman u dnevnoj sobi pun pehara i medalja od dna do vrha. Među odličjem su i dve najvrednije, bronzane olimpijske medalje. Gleda ih, prisećajući se vremena velike slave i popularnosti, a onda ih vraća u fioku, mrmljajući kako je to samo gvožđurija.

Zvonko Vujin (pravo ime Zvonimir) pripadao je generacijski zlatnom dobu plemenite veštine, zajedno sa Matom Parlovim, Belićem, Vujkovićem, Džakulom... Završio je karijeru 1975. godine, ali starije generacije će se setiti njegovih početaka, njegove prve osvojene zlatne medalje u Plovdivu, teških mečeva protiv Šugera Stankovića, Miodraga Mitrovića, Jožefa Olaha, Poljaka Gruzdijena, Marijana Beneša i mnogih drugih sa kojima je boksovao.

Rođen je 1943. godine, u delu grada koga su zvali Bolnički kraj.   Završio je Višu pedagošku školu i dobio diplomu učitelja. Izlazio je na megdane starijim i snažnijim dečacima i brzo zavoleo boks. Roditelji su pošto-poto želeli da ga sačuvaju od bokserskih mečeva, nisu mu dali ni da ih gleda, sakrivali mu cipele, ali on bi odlazio u čarapama.

Bio je jedinac, odrastao je u posleratnom siromaštvu i sa 14 godina se opredelio za sport koji su smatrali „plemenitom  veštinom”. Idol mu je bio Janoš Kovač, bokser „Banata”, popularan pedesetih. Sa 15 godina učestvovao je na Prvom jugoslovenskom prvenstvu za juniore u papir kategoriji, imao je 45 kilograma i postao je juniorski šampion u toj kategoriji. Beležio je sjajne uspehe nastupajući za svoj matični Bokserski klub „Banat”: na Juniorskom prvenstvu Beograda osvojio je prvo mesto. Već kao osamnaestogodišnjak postao je član seniorske reprezentacije. Toma Hladni, trener, pozvao ga je u reprezentaciju, koja je gostovala  u Mađarskoj. Počele su da se ređaju medalje i na međunarodnim takmičenjima: osvojio je bronzu u Napulju 1963, zlato u Tunisu na Mediteranskim igrama 1967...

Menjao je često kategorije, od papir, pa bantam, perolake, lake, poluvelter, u kojoj je i završio karijeru. Za njega su govorili da ima strahovit udarac. Kad je bacao šljunak po Begeju, nije ni sanjao koliko će mu to značiti, koliko će mu dati snage i uskladiti rad ruku i i nogu.

Padali su njegovi protivnici u prvoj, drugoj rundi. Retko ko je dočekao treću. Gubio je, ali na nogama. Samo ga je jednom Marjan Beneš slao na pod, ali to je već bilo kada je Vujin bio na kraju karijere, dok je tada mlađani Beneš tek ulazio u vrhunsku formu. U susretu sa Jožefom Olahom iz Partizana, na Tašmajdanu, doživeo je klasičan nokaut, ali ga je izdržao na nogama. I taj meč je dobio, mada dva sata nije mogao da se seti koga je sudija proglasio za pobednika.

Na Prvom prvenstvu Evrope u istočnom Berlinu sreo se sa Baranjikovom, prvakom Evrope i olimpijskim šampionom. Od prethodnih borbi  ušao je u meč sa povređenim uvom, ali Baranjikov je zaista bio plemenit, nijednom ga nije udario u povređeni deo glave. Sledeće godine sastali su se u Beogradu i Vujin ga je propisno nokautirao, ali se i danas kaje zbog toga.

Pominje i parapsihologiju, dešavalo mu se da protiv nekog boksera odjednom zaboravi da boksuje, kao da se prvi put popeo u ring. Tako se osećao i u meču sa Poljakom Gruzijanom, od koga je dva puta izgubio, i to jednom na Olimpijadi u Meksiku, kada nije prošao u finale, pa je ostao „samo” na bronzi.

U Meksiku je od naših boksera, ipak, samo on došao do medalje, a reprezentaciji su bila i takva imena kao što su Parlov, Veselinović, Pajković. U Minhenu, četiri godine kasnije, borili su se osim njega još i Parlov i Belić, koji su bili mnogo mlađi. Zvonko je već imao 29 godina, pa se na pripremama na Košutnjaku manje trudio i trenirao. Izdržao bi pola treninga, pa išao na piće u restoran, a trener Bruno Hrastinski bi samo vrteo glavom u negodovanju i dobacivao mu da neće proći ni prvo kolo. Kad tamo, u Nemačkoj, Belić ispadne u prvom kolu, a Vujin ponovi uspeh iz Meksika. Parlov nije mogao da sakrije ljubomoru, unormalio se, kaže, tek kad je pobedio Kubanca Kuelja i osvojio zlato. U polufinalu Zvonko je izgubio od Amerikanca Sajlasa, koji je bio isto levoruk i deset godina mlađi, pa je izmicao čuvenom krošeu.

Sedamdesetih još nije bio „izmišljen” skupštinski balkon, pa su dočeci bili skromniji. Sa pokojnim Parlovim poslednji put se čuo 1991, kada je počeo raspad Jugoslavije. Razgovor je bio pomalo čudan za Vujina, kao da nisu toliko godina proveli zajedno u reprezentaciji. Zvonko ga je pitao da li je zgodno što ga uopšte zove, a Mate je odgovorio: „Pa, da znaš da i nije!” Vujin se posle toga izvinio i poželeo mu sve najbolje. Od tada se dva boksera više nisu čuli, mada je Parlov do smrti održavao kontakte sa Vujkovićem iz Subotice.

Devedesetih je bio aktivan u svom klubu, radio je i kao trener i kao rukovodilac, ali se onda odjednom ugasila želja. Ponestalo je entuzijazma, boks je padao na sve niže grane, a Vujin po prirodi stvari u drugi plan, jer su neki drugi sportisti postajali zvezde.
Nakratko se vratio u žižu javnosti kada je objavio da je zbog male penzije odlučio da proda zlatni ručni sat koji je dobio na poklon od Tita, na prijemu koji je organizovan na Belom dvoru posle olimpijade u Meksiku.
Ima tri ručna časovnika: „doksu”, „omegu” i „šafhauzen”. Bio je to prijem koji će, kako kaže, pamtiti čitavog života, jer se tada prvi put susreo sa Titom, koga je veoma poštovao. Nakon srdačnog pozdrava i čestitki, Tito je osvajačima pojedinačnih medalja, uz fotografiju sa potpisom, uručio i zlatni sat „šafhauzen”. Još na prijemu u Belom dvoru košarkaški as Vinko Jelovac je želeo da otkupi sat od Vujina i ponudio mu je pet hiljada dolara, ali je Zvonko sačuvao sat za uspomenu. I  čuvao ga je sve do pre trinaestak godina, kada je poželeo da kupi novi auto, ali je na kraju ipak odustao. Kaže nam da mu je jedan preduzetnik čak ponudio posao menadžera u kompaniji da popravi svoja primanja, ali tu ponudu nije mogao da prihvati.

– Taj sat sam samo nekoliko puta stavio na ruku. Decenijama stoji  u kutiji sa ostalim odličjima koje sam osvojio u sportskoj karijeri. Palo mi je na pamet da ga prodam ili menjam za automobil , ali na kraju sam odustao, neka ostane naslednicima. Bilo je više zainteresovanih osoba, ali ponude nisu bile adekvatne – smatra Zvonko Vujin i zaključuje naš razgovor i svoja sećanja rečima:
– Bokseri imaju veliku dušu, možda su i malo sujetni, a ja kad sam se oprostio od boksa, tri godine nisam mogao da uđem u halu. Prezasićenost. Boks je bio jak šezdesetih i sedamdesetih godina, to je bilo vreme boksa i generacije sjajnih boraca. Sada je taj sport kod nas na poslednjoj lestvici, prošlo je njegovo vreme. Nasledio ga je kik-boks, koji je surov, ali bolje je i to nego droga i kafići. Sad klinci neće više ni kik-boks, svi uzimaju rekete u ruke, sad je vreme tenisa, a onda će doći opet neko novo vreme – uveren je.