Дан без републике

Многи памте да је на данашњи дан некада био прослављан Дан републике, један од најомиљенијих празника бивше Југославије. Али, само ретки ће га обележити. Последњих година, међутим, борачким удружењима и оданим југоносталгичарима у поодмаклим годинама придружују се и млади. Они су већином чланови Покрета за европску културну сарадњу, узраста између 18 и 30 година. Има их у Београду, Земуну, Суботици, Новом Саду, Лучанима, Ужицама и Апатину, Зрењанину, а придружили су им млади активисти из Македоније и Босне и Херцеговине. Шта њих мотивише да на данашњи дан одрже уличне перформансе, посете Кућу цвећа и положе венце на спомен-бисте у Београду, Скопљу, Тузли, или организују малу „југорођенданску журку”… О томе на питања „Магазина” одговара Владе Радуловић, председник Покрета.

1. Шта ви знате о 29. новембру, шта сте научили од професора и  родитеља?

Од оца сам слушао о радничким удружењима, подели „задужења” око набавке намирница и пића међу колегама, па сам некако одрастао убеђен да је тај 29. новембар био дан када ти држава „дозволи” да правиш репризу Првог маја. Нисам баш схватао да је то Дан републике. Бар не у том смислу. Мајка, као млађа, почела је да ради непосредно пред распад СФРЈ, па са њене стране није ни било неке посебне еуфорије око тог датума. То кажем јер мислим да се тада све некако вртело око радника. Бар сам ја то тако доживљавао. За мене је то био веома битан датум јер нисам морао у школу, и то је било оно најважније. Опет, можда бих тада другачије размишљао да учитељи и наставници нису, због свих тих несрећних деведесетих, тај дан обележавали само зато што се мора. Данас ми је 29. новембар, ипак. симбол једног времена, симбол неких генерација од Вардара па до Триглава, симбол борбе и јединства једног, или више народа, како год то схватили.

2. Да ли сте и колико истраживали историју овог датума, да ли верујете да овај празник после свега што се догодило има позитивно значење?

Сваки феномен је пожељно истраживати, а 29. новембар је свакако феномен. Бар за мене и моје колеге. Не желим да улазим у то да ли је то била идеологија, утопија или обмана, али ако један датум слави, као свој дан, преко 22 милиона људи онда је то доказ његовог значаја и јачине.

3. Дакле не одустајете, и ове године ћете славити?

Ми се трудимо да сваке године бар симболично обележимо овај датум. Некада је то јавно, на улици или у Музеју историје Југославије, некада је то у нашим канцеларијама, када организујемо тематска дружења и дискусије.

4. Како ви који припадате генерацијама осамдесетих па и деведесетих година доживљавате нашу скорију прошлост?

Мислим да би најадекватнија реч као одговор на ово питање била „трагично”. Знате, одрастати као дете, крајем осамдесетих и током деведесетих значило је испаштати због туђих грешака. Бити невин, а носити бреме страшног пораза и неправде, никада и никоме није лако. Српски народ и Србија имају светлу, поносну традицију и историју, али је она у новије време из неког разлога доживела крах. Могу слободно да кажем да смо за непуну деценију уништили све оно што је стварано вековима и лично не могу да причам о нашој скоријој прошлости са неким посебним пијететом. Штавише, прилично сам сигуран да већина мојих вршњака и младих генерално дели овај став.

5. Да ли је историја помало „збркана“ у вашим главама?

Наравно, како и не би била. Мислим да смо, ми као Балкан, једина тачка света где пут од историјског победника до историјског злочинца једна личност може да пређе за мање од 24 часа. Оно што учите у основној школи, већ је доведено у питање у средњој, а док стигнете до факултета, вероватно неће ни бити пожељно да се јавно износи. Ја сам рецимо у основној школи учио да су четници били сарадници окупатора и домаћи издајници. И не само они, ту су и недићевци и љотићевци и још силне неке војске и лидери. Данас су четници исто што и партизани, Дража је рехабилитован, Милан Недић је у поступку рехабилитације, па се бојим да нико са сигурношћу не може рећи ко је имао какву улогу.

6. Ко онда „васпитно” утиче на младе, званична историја или нека алтернатива?

Младима ставове и размишљања креира „улица”, разне политичке партије, политички покрети и њихови медији, па је „линијом мањег отпора” увек једноставније прихватити нешто већ упаковано, него „разбијати” главу да сам извучеш неки закључак. Лично могу рећи да сам се некако помирио са свим тим јер и једни и други су били део овог нашег „фолклора”, а то ко је шта радио нека остане мистерија прошлости.

7. Колико је историја битна данашњим генерацијама, да ли она може бити инспирација за бољу сарадњу у региону, за сређеније друштво и баштињење европских вредности?

Историја на овим просторима, ма колико мучна или ратничка била, од немерљивог је значаја за нас младе. Али морам бити искрен и за неке „лоше људе” међу нама, који је вешто злоупотребљавају. Бојим се да се већина нас свакодневно сусреће са потпуно различитим тумачењима, потпуно истих историјских чињеница, само зарад неких дневнополитичких поена, па нам и историјско наслеђе на дневном нивоу варира од апсолутног срама до тоталног тријумфа. Чини ми се да заборављамо да је суштина историје заправо да нам на основу прошлости покаже пут у будућност. И управо је она не само инспирација већ и темељ будуће сарадње међу младима. Бар би тако требало да буде. Брисањем и прекрајањем историје, не само да се одричемо сопствене традиције и сопствених вредности већ као народ шаљемо једну прилично ружну слику о нама самима.

8. Како уклапате европске културне вредности са социјалистичким чији је симбол био 29. новембар. Зар социјалистичка Југославија није одбацивала западне вредности сматрајући их превазиђеним и декадентним?

Не бих се баш сложио са тиме да је Југославија, Титова Југославија, дословно и апсолутно одбацивала „западњачку” културу, нарочито не након  година. Ако на пример погледамо историју рокенрола, панка или џеза у Југославији, сасвим сигурно можемо рећи да је та држава, у том тренутку, била у неком специфичном процесу „американизације”. Наравно, као неко ко није живео то време, могу само да дам свој лични суд о свему томе, на основу прича. Мислим, да се, на неки тајанствен и перфидан начин, иако комунистичка, Југославија свесно определила у смеру Запада, и то већ након историјског сукоба са Стаљином 1948. године. А и ако прочитате између редова, већ с краја шездесетих скоро да је било друштвено прихватљиво бити рокер, а доцније и панкер, само ако нисте против државе и партије. Отуда и вредности за које се ми залажемо не одступају много од тих „југословенских”. Мултикултуралност, различитост, толеранција, друштво без екстремизма, солидарност само су део широког спектра вредности и идеала, који су заузимали врло високо место у југословенском друштву, а и дан-данас су актуелни. Е сад, зашто су нам оне тренутно наметнуте као тековина Запада, то је питање пре свега за политичаре и њихове (квази)идеологије

9. Да ли имате емотивни однос према Видовдану, Сретењу, обележавању датума из Првог светског рата и српских устанака?

Морам признати да смо емотивно много ближи прослављању Видовдана и Првог маја него прослави Дана младости или бившег Дана републике, на пример. То је ваљда некако и разумљиво с обзиром на то да одрастамо у времену када је то обележавање актуелно. Што се тиче Сретења, бојим се нажалост да већина младих тај дан доживљава као и сваки други. Мислим да неке датуме, ма колико важни били, обележавамо само свечаностима „за телевизију”, па народ нема додира са њима као са својим празницима. Са ове дистанце изгледа ми као да се некада више прослављало због народа и инсистирало се на томе да их народ, па и ђаци обележавају. Отуда недостатак емотивне везе са нашим највећим државним празницима. Све се некако свело на церемонијалну форму званичника. Погледајте прославу Дана краљице у Холандији. То је већ годинама светска атракција. Холанђани то доживљавају заиста као највећи празник. Ми данас немамо ништа слично чиме бисмо се похвалили, на жалост.

10. Као припадник левичарског покрета, мислите ли да су данас млади људи у нашем региону окренути толеранцији и сарадњи или нетрпељивости и мржњи?

Наш покрет већином припада левом центру, мада има чланова који симпатишу монархију, па то зна да буде прилично интересантно у појединим дискусијама. Ми 29. новембар посматрамо као део наше историје и не третирамо га строго политички или идеолошки. Иначе, само бављење културом на неки начин вас маргинализује у данашњем друштву. Понекад доживимо и вербалне нападе на нашим акцијама, често и критике на друштвеним мрежама, али ми на то не обраћамо пажњу. Иначе, пракса и ситуација како код нас на терену, тако и код колега у БиХ и Македонији, показује да су млади нажалост више окренути неком „погрешном” национализму, уместо толеранцији и разумевању. Али опет, за то су криви они који су нас као друштво и довели у овакву ситуацију. Само узмимо за пример утакмице, толико младих на једном месту, а спремност на узајаман дијалог или било какву причу толеранције скоро да је сведена на минимум. А постоји и друга ствар. Ми Срби носимо наш „крст” злочинаца са Балкана, имамо као друштво потребу и понекад „обавезу” да се извињавамо другима, а заправо смо сами највеће жртве. Док су други добијали државе, ми смо се цепали, док су други сазревали као нација, ми смо у тракторским колонама протеривани из својих домова. Пре или касније дођу генерације којима је доста неправде. А онда то искористе радикалне идеологије, па се ствар опасно закомпликује. Као што сам рекао, нас одликује та нека „несврстаност”, па се и трудимо да останемо такви.