Dan bez republike

Mnogi pamte da je na današnji dan nekada bio proslavljan Dan republike, jedan od najomiljenijih praznika bivše Jugoslavije. Ali, samo retki će ga obeležiti. Poslednjih godina, međutim, boračkim udruženjima i odanim jugonostalgičarima u poodmaklim godinama pridružuju se i mladi. Oni su većinom članovi Pokreta za evropsku kulturnu saradnju, uzrasta između 18 i 30 godina. Ima ih u Beogradu, Zemunu, Subotici, Novom Sadu, Lučanima, Užicama i Apatinu, Zrenjaninu, a pridružili su im mladi aktivisti iz Makedonije i Bosne i Hercegovine. Šta njih motiviše da na današnji dan održe ulične performanse, posete Kuću cveća i polože vence na spomen-biste u Beogradu, Skoplju, Tuzli, ili organizuju malu „jugorođendansku žurku”… O tome na pitanja „Magazina” odgovara Vlade Radulović, predsednik Pokreta.

1. Šta vi znate o 29. novembru, šta ste naučili od profesora i  roditelja?

Od oca sam slušao o radničkim udruženjima, podeli „zaduženja” oko nabavke namirnica i pića među kolegama, pa sam nekako odrastao ubeđen da je taj 29. novembar bio dan kada ti država „dozvoli” da praviš reprizu Prvog maja. Nisam baš shvatao da je to Dan republike. Bar ne u tom smislu. Majka, kao mlađa, počela je da radi neposredno pred raspad SFRJ, pa sa njene strane nije ni bilo neke posebne euforije oko tog datuma. To kažem jer mislim da se tada sve nekako vrtelo oko radnika. Bar sam ja to tako doživljavao. Za mene je to bio veoma bitan datum jer nisam morao u školu, i to je bilo ono najvažnije. Opet, možda bih tada drugačije razmišljao da učitelji i nastavnici nisu, zbog svih tih nesrećnih devedesetih, taj dan obeležavali samo zato što se mora. Danas mi je 29. novembar, ipak. simbol jednog vremena, simbol nekih generacija od Vardara pa do Triglava, simbol borbe i jedinstva jednog, ili više naroda, kako god to shvatili.

2. Da li ste i koliko istraživali istoriju ovog datuma, da li verujete da ovaj praznik posle svega što se dogodilo ima pozitivno značenje?

Svaki fenomen je poželjno istraživati, a 29. novembar je svakako fenomen. Bar za mene i moje kolege. Ne želim da ulazim u to da li je to bila ideologija, utopija ili obmana, ali ako jedan datum slavi, kao svoj dan, preko 22 miliona ljudi onda je to dokaz njegovog značaja i jačine.

3. Dakle ne odustajete, i ove godine ćete slaviti?

Mi se trudimo da svake godine bar simbolično obeležimo ovaj datum. Nekada je to javno, na ulici ili u Muzeju istorije Jugoslavije, nekada je to u našim kancelarijama, kada organizujemo tematska druženja i diskusije.

4. Kako vi koji pripadate generacijama osamdesetih pa i devedesetih godina doživljavate našu skoriju prošlost?

Mislim da bi najadekvatnija reč kao odgovor na ovo pitanje bila „tragično”. Znate, odrastati kao dete, krajem osamdesetih i tokom devedesetih značilo je ispaštati zbog tuđih grešaka. Biti nevin, a nositi breme strašnog poraza i nepravde, nikada i nikome nije lako. Srpski narod i Srbija imaju svetlu, ponosnu tradiciju i istoriju, ali je ona u novije vreme iz nekog razloga doživela krah. Mogu slobodno da kažem da smo za nepunu deceniju uništili sve ono što je stvarano vekovima i lično ne mogu da pričam o našoj skorijoj prošlosti sa nekim posebnim pijetetom. Štaviše, prilično sam siguran da većina mojih vršnjaka i mladih generalno deli ovaj stav.

5. Da li je istorija pomalo „zbrkana“ u vašim glavama?

Naravno, kako i ne bi bila. Mislim da smo, mi kao Balkan, jedina tačka sveta gde put od istorijskog pobednika do istorijskog zločinca jedna ličnost može da pređe za manje od 24 časa. Ono što učite u osnovnoj školi, već je dovedeno u pitanje u srednjoj, a dok stignete do fakulteta, verovatno neće ni biti poželjno da se javno iznosi. Ja sam recimo u osnovnoj školi učio da su četnici bili saradnici okupatora i domaći izdajnici. I ne samo oni, tu su i nedićevci i ljotićevci i još silne neke vojske i lideri. Danas su četnici isto što i partizani, Draža je rehabilitovan, Milan Nedić je u postupku rehabilitacije, pa se bojim da niko sa sigurnošću ne može reći ko je imao kakvu ulogu.

6. Ko onda „vaspitno” utiče na mlade, zvanična istorija ili neka alternativa?

Mladima stavove i razmišljanja kreira „ulica”, razne političke partije, politički pokreti i njihovi mediji, pa je „linijom manjeg otpora” uvek jednostavnije prihvatiti nešto već upakovano, nego „razbijati” glavu da sam izvučeš neki zaključak. Lično mogu reći da sam se nekako pomirio sa svim tim jer i jedni i drugi su bili deo ovog našeg „folklora”, a to ko je šta radio neka ostane misterija prošlosti.

7. Koliko je istorija bitna današnjim generacijama, da li ona može biti inspiracija za bolju saradnju u regionu, za sređenije društvo i baštinjenje evropskih vrednosti?

Istorija na ovim prostorima, ma koliko mučna ili ratnička bila, od nemerljivog je značaja za nas mlade. Ali moram biti iskren i za neke „loše ljude” među nama, koji je vešto zloupotrebljavaju. Bojim se da se većina nas svakodnevno susreće sa potpuno različitim tumačenjima, potpuno istih istorijskih činjenica, samo zarad nekih dnevnopolitičkih poena, pa nam i istorijsko nasleđe na dnevnom nivou varira od apsolutnog srama do totalnog trijumfa. Čini mi se da zaboravljamo da je suština istorije zapravo da nam na osnovu prošlosti pokaže put u budućnost. I upravo je ona ne samo inspiracija već i temelj buduće saradnje među mladima. Bar bi tako trebalo da bude. Brisanjem i prekrajanjem istorije, ne samo da se odričemo sopstvene tradicije i sopstvenih vrednosti već kao narod šaljemo jednu prilično ružnu sliku o nama samima.

8. Kako uklapate evropske kulturne vrednosti sa socijalističkim čiji je simbol bio 29. novembar. Zar socijalistička Jugoslavija nije odbacivala zapadne vrednosti smatrajući ih prevaziđenim i dekadentnim?

Ne bih se baš složio sa time da je Jugoslavija, Titova Jugoslavija, doslovno i apsolutno odbacivala „zapadnjačku” kulturu, naročito ne nakon  godina. Ako na primer pogledamo istoriju rokenrola, panka ili džeza u Jugoslaviji, sasvim sigurno možemo reći da je ta država, u tom trenutku, bila u nekom specifičnom procesu „amerikanizacije”. Naravno, kao neko ko nije živeo to vreme, mogu samo da dam svoj lični sud o svemu tome, na osnovu priča. Mislim, da se, na neki tajanstven i perfidan način, iako komunistička, Jugoslavija svesno opredelila u smeru Zapada, i to već nakon istorijskog sukoba sa Staljinom 1948. godine. A i ako pročitate između redova, već s kraja šezdesetih skoro da je bilo društveno prihvatljivo biti roker, a docnije i panker, samo ako niste protiv države i partije. Otuda i vrednosti za koje se mi zalažemo ne odstupaju mnogo od tih „jugoslovenskih”. Multikulturalnost, različitost, tolerancija, društvo bez ekstremizma, solidarnost samo su deo širokog spektra vrednosti i ideala, koji su zauzimali vrlo visoko mesto u jugoslovenskom društvu, a i dan-danas su aktuelni. E sad, zašto su nam one trenutno nametnute kao tekovina Zapada, to je pitanje pre svega za političare i njihove (kvazi)ideologije

9. Da li imate emotivni odnos prema Vidovdanu, Sretenju, obeležavanju datuma iz Prvog svetskog rata i srpskih ustanaka?

Moram priznati da smo emotivno mnogo bliži proslavljanju Vidovdana i Prvog maja nego proslavi Dana mladosti ili bivšeg Dana republike, na primer. To je valjda nekako i razumljivo s obzirom na to da odrastamo u vremenu kada je to obeležavanje aktuelno. Što se tiče Sretenja, bojim se nažalost da većina mladih taj dan doživljava kao i svaki drugi. Mislim da neke datume, ma koliko važni bili, obeležavamo samo svečanostima „za televiziju”, pa narod nema dodira sa njima kao sa svojim praznicima. Sa ove distance izgleda mi kao da se nekada više proslavljalo zbog naroda i insistiralo se na tome da ih narod, pa i đaci obeležavaju. Otuda nedostatak emotivne veze sa našim najvećim državnim praznicima. Sve se nekako svelo na ceremonijalnu formu zvaničnika. Pogledajte proslavu Dana kraljice u Holandiji. To je već godinama svetska atrakcija. Holanđani to doživljavaju zaista kao najveći praznik. Mi danas nemamo ništa slično čime bismo se pohvalili, na žalost.

10. Kao pripadnik levičarskog pokreta, mislite li da su danas mladi ljudi u našem regionu okrenuti toleranciji i saradnji ili netrpeljivosti i mržnji?

Naš pokret većinom pripada levom centru, mada ima članova koji simpatišu monarhiju, pa to zna da bude prilično interesantno u pojedinim diskusijama. Mi 29. novembar posmatramo kao deo naše istorije i ne tretiramo ga strogo politički ili ideološki. Inače, samo bavljenje kulturom na neki način vas marginalizuje u današnjem društvu. Ponekad doživimo i verbalne napade na našim akcijama, često i kritike na društvenim mrežama, ali mi na to ne obraćamo pažnju. Inače, praksa i situacija kako kod nas na terenu, tako i kod kolega u BiH i Makedoniji, pokazuje da su mladi nažalost više okrenuti nekom „pogrešnom” nacionalizmu, umesto toleranciji i razumevanju. Ali opet, za to su krivi oni koji su nas kao društvo i doveli u ovakvu situaciju. Samo uzmimo za primer utakmice, toliko mladih na jednom mestu, a spremnost na uzajaman dijalog ili bilo kakvu priču tolerancije skoro da je svedena na minimum. A postoji i druga stvar. Mi Srbi nosimo naš „krst” zločinaca sa Balkana, imamo kao društvo potrebu i ponekad „obavezu” da se izvinjavamo drugima, a zapravo smo sami najveće žrtve. Dok su drugi dobijali države, mi smo se cepali, dok su drugi sazrevali kao nacija, mi smo u traktorskim kolonama proterivani iz svojih domova. Pre ili kasnije dođu generacije kojima je dosta nepravde. A onda to iskoriste radikalne ideologije, pa se stvar opasno zakomplikuje. Kao što sam rekao, nas odlikuje ta neka „nesvrstanost”, pa se i trudimo da ostanemo takvi.