Десетак Дејтона

На шта мислимо када ових дана толико помињемо Дејтонски споразум? Да ли на „највећи дипломатски успех САД после ‘45”? Или, на „мир без политичког решења”? На „Дејтон 2”? Или „дух, а не слово споразума”? На „лоше и застарело решење”? Или на „лудачку кошуљу”? На „оптимално решење”? Или на „легализацију геноцида”? На, „Дејтон минус Вашингтон”? Или, „добро решење превазиђено Бриселском фазом”?

На сваком од бројних скупова у Бањалуци, Сарајеву, Београду, Загребу, Њујорку, одржаним поводом 20-годишњице споразума, доминирало је неко од наведених схватања „Дејтона”. Била је то још једна илустрација да се савремена политичка борба одвија и као борба за (ре)дефиницију појмова. Освајање монопола на тумачење најфреквентнијих политичких категорија путем дипломатских конференција, светских медија, водећих научних часописа и сл. једна је од важних манифестација моћи; меке моћи која је ефикаснија од дронова и ракета, а јефтинија од санкција и корупције. Тако су, рецимо, интереси суперсиле постали „интереси међународне заједнице”. Демократија се од воље народа, претворила у сертификат који малим и нејаким државама додељује Фридом хаус. Кооперативност, у изворном значењу спремности на равноправну сарадњу, трансформисала се у послушност једином глобалном центру моћи.

Крајем 20. и почетком 21. века супермоћ САД огледала се не само у томе да најпре наметне Дејтонски споразум зараћеним странама у БиХ, него и да његово значење накнадно тумачи како јој се прохте. „Највећи послератни дипломатски успех у Европи” сами његови творци претворили су у половичан: „донео је мир, али не и политичко решење”. А по здравој памети, мир се може успоставити само на два начина: или победом/капитулацијом, или политичким решењем прихватљивим за сукобљене стране. Промовисан је и Дејтон 2, иако насилном ревизијом већ одавно није на снази Дејтон 1. Уследило је још мање разумно „одвајање духа од слова Дејтона”, које је послужило за легитимизацију сваког даљег фалсификовања текста споразума који су у Паризу оверили водећи државници планете. На тој основи проглашен је „прелазак БиХ из Дејтонске и вишу Бриселску фазу”, иако је ова земља и даље под протекторатом високог представника, са диктаторским бонским овлашћењима, а демократија је минималан предуслов пријема у ЕУ. Недавно је Медлин Олбрајт, позната по изјави „Ми можемо све па и да бомбардујемо, јер ми смо Америка!”, „открила” да нико у САД није ни очекивао да Дејтонски споразум овако дуго буде на снази.

Систематском релативизацијом значења споразума који је заправо донео и мир и успоставио уставни поредак, Запад није само дао још један прилог рушењу међународног поретка, него и урушавању БиХ. Када је његов главни аутор Холбрук рекао да је Дејтон „лудачка кошуља за Босну”, онда је свим потписницима дао право да се праве луди. Лопту који су центрирали САД и ЕУ прихватио је међу првима омиљени Харис Силајџић, уз Алију главни бошњачки потписник споразума: Дејтон је прогласио „легализацијом геноцида над муслиманима” и затражио укидање ентитета. Надовезали су се хрватски прваци својим тумачењем: Дејтонски је добар, али без Вашингтонског споразума који је у њега уграђен. А део сценарија били су и Срби који су заправо бранили само остатке изворног Дејтона од даљег круњења.

Тако су сви у Босни, али и изван ње имали свој Дејтон који је губио везу са конкретним документом који је црно на бело потписан у новембру ’95. Како би то рекли постмодернисти, знак се све више одвајао од означеног, да би на крају означено нестало и остали само знакови, са којим се учесници у политичком процесу играју глувих телефона. Тај климакс постмодерне политике симболички се догодио 2008. у Сарајеву када је из председништва БиХ јављено да је оригинал споразума нестао. Али, вратимо се на сасвим практичан ниво! Како да се о Дејтону, а то значи и о судбини БиХ, договарају актери од којих једни сматрају да је то оптимално решење, други да је легализација геноцида, трећи да им само фали ентитет. А инострани медијатори их упозоравају да нису ни свесни да се заправо више не налазе у дејтонској, него у вишој бриселској фази.

Евроамеричке 20-годишње игре без граница са разноразним интерпретацијама Дејтона нису ствар несугласица међу западним савезницима, њихове недоследности, немара, недовршеног посла или сл. Ради се о стратегији стварања конфузије у главама актера, онемогућавања њиховог договора без посредника, те подгревања конфликта ради бесконачног мандата ОХР и ЕУФОРА. Али, боље нам је да смо на Балкану него на Блиском истоку. Надајмо се да ће нас мимоићи глобално престројавање са униполарног на мултиполарни свет. И чувајмо копију изворног Дејтонског споразума. Затребаће!

Професор универзитета