Уместо два ложача, један „летећи”

Тутин – Никола Ђиновић, хигијеничар у издвојеном одељењу школе „Алекса Ђилас Бећо” у Источном Мојстиру код Тутина, млађи је човек, снажан и брз. Али, ни он не може постићи све и на два места истовремено постојати, поготово што су та места једно од другог удаљена скоро тридесет километара. А тако би требало да буде ако хоће пуну плату – или да остане тамо где је и до сада био, али с половином досадашње зараде од 21.000 хиљаде динара. Не може ни то. Јер, са 10.500 динара тешко се и овде опстаје, кућа му је пуна чељади, има супругу и четворо деце.

Зато је све то изложио директору школе Јусуфу Демићу, који га је разумео, па је пресавио табак и надлежно министарство замолио за изузеће од нових „штедљивих” правила. Том захтеву придружио се и синдикат „Независност”, али је Министарство просвете, науке и технолошког развоја остало доследно – Правилник о финансирању школа се мора поштовати.

Онда се Никола са решењем о одбијању поменутог захтева и осталом документацијом упутио у Тутин, где је понајбољи са Фехимом Куртовићем, управником тутинске поште, и отуда позив нашем дописништву.

– Добро, новинару, зар треба само ја, муслиман, да се борим да горе у Мојстиру остане оно мало Срба и школа са шест ђака. Није, бре, то у реду, не може овај правилник да важи исто за Београд и планину. Ајд’ напиши нешто да и овај министар за просвету то схвати... – каже, наравно и уз шалу, Фехим Куртовић, у Тутину познатији под надимком Феша.

Источни Мојстир је село у планини, на око 1.200 метара изнад мора. Мало даље је граница са Црном Гором и Косовом, и ту је тек 25 кућа у којима живе Срби. Сеоску школу, издвојено одељење матичне школе „Алекса Ђилас Бећо”, похађа шест ђака, а било их је некада много, много више. И у тој школи ради Никола Ђиновић, по новом Правилнику о финансирању основног школства половични технолошки вишак. Јер, школа нема 400 квадрата да би био потребан један цео радник него је реч о свега 140 квадрата. Тај критеријум испада да важи свуда, и у селу и у граду. И ту је проблем, јер Правилник не познаје то што је Никола, као и други „хигијеничари” у оваквим школама, најмање „чистачица”, већ је и цепач дрва, чистач снега, ложач школских фуруна, водич деци кад снегови путеве завеју...

– Размишљао сам да он покрије и неко друго место, пошто на нивоу целе школе имамо и шест издвојених одељења. Та нова правила предвиђају три радника мање, значи са осам на пет. Могао би, кад та три радника отпустимо, Никола да чисти и у Драги, Шипљанима или Врби, али су та места по тридесет километара једна од другог удаљена. Не може да лети да би стигао ујутро да наложи ватру, да прочисти снег, шест месеци он овде снег чисти. Не знам како ово да решимо – жали нам се у телефонском разговору и Јусуф Демић, директор школе.

Нема, дакле, друге: или да ови „хигијеничари” буду изнимка, да остану где су, са пуним радним временом, пошто „летећих” нема. А у Мојстир још нису стигле фуруне на електронику, односно даљинско потпаљивање.