Јерменин у царству српске литературе

Као да је неко написао истим пером судбину оба народа. И јерменског и српског. Бабкен Симоњан памти још школски час, пре пола века, када је то схватио. У школи у Јеревану, учитељица je предавала о Србима и Косовској бици. Јерменска деца, а међу њима и Симоњан, нису имала појма ни о Србима, ни о некаквој бици на Косову равном... 

– Наша учитељица је са таквим усхићењем причала о косовском боју, о Обилићу, о цару Лазару, да сам у руској енциклопедији одмах потражио појмове „Срби” и „Косовска битка”. Детаљно сам све читао. Када сам схватио ко су Срби и какву су крваву судбину имали кроз векове, и како су живели 500 година у турском ропству, схватио сам да међу нама заправо и нема неке разлике – каже јерменски песник, преводилац, есејиста, србиста, културни делатник, експерт за јерменско-српске културне везе. Симоњан се не зауставља у набрајању функција, јер је и дипломата: он је Почасни конзул Србије у Јерменији од 2007. године.

Заправо се чини да је његов животни пут права тема за литературу. Како је, наиме, дипломирани биолог из јерменске престонице, завршио као песник? И како је упознао Јермене са најзначајнијим српским поетама и писцима? Симоњан је зачетник тих веза. Мада, каже он у шали, први зачетник јерменско-српских веза је био Свети Сава који је пред своју смрт, посетио Киликијску Јерменију на обали Средоземног мора, у данашњој Турској. Ходочастио је по источнохришћанским земљама, а потом се вратио у Србију.

Дивећи се јерменској архитектури у Киликији, помислио је, какав то може бити народ који има такве грађевине у 13. веку? Тада, наиме, није било Црнотраваца. Свети Сава је одлучио да позове у Србију јерменске неимаре, да би учествовали у градњи српских манастира и цркава. Зато је тако изражен утицај јерменске средњовековне архитектуре на моравску школу. Најбољи доказ за то су Студеница, Жича и Хопово у Војводини.

Свети Сава се дивио јерменској архитектури, али је требало да прође више векова, да се један Јерменин заинтересује за српску литературу. Рекох већ, од оног школског часа, Симоњан стиче другу домовину. Међутим, када је Симоњан дипломирао биологију, професор који је добро знао његове литерарне амбиције, рекао му је:

– Добрих биолога има много, али добрих књижевника не. Волите ви и даље биљке, али се бавите књижевношћу.

Симоњан је наставио да гаји биљке, али је послушао професора. Не каје се, ипак, због своје ботаничке авантуре.

Почео је да пише, али је, учећи самоук српски и усавршавајући своја знања на тадашњем Лењинградском универзитету, а касније и на Београдском, почео да преводи српске писце.

Први пут је у Србију допутовао 1982. године. Када је стигао на аеродром у Сурчину, од радости је заборавио кофер на аеродрому.

– Нико од путника није знао шта се дешава у мојој души. У Београду ме одушевило оно што сам видео на сликама и што сам слушао од својих пријатеља. Нисам имао довољно ваздуха да уживам у тој лепоти. Јер, језик се изучава у учионици, а усавршава у народу. Та посета ми је била подстрек да преводим српску књижевност. И та љубав, из 1982. године и даље живи у мени. Када је почео грађански рат у Југославији, ја сам дошао овде и остао седам година. Писао сам путописе и есеје, схвативши да морам да делим тешку судбину са овим народом из енциклопедије. Био сам на готово свим ратним жариштима. Писао сам путописе на српском и јерменском језику – сећа се Симоњан. 

Било је турбулентно доба и за Србију и за јерменског пријатеља. Био је као Хандке, само мање славан. Књигу путописа и есеја, објављену 1994. године у Дечјим новинама, назвао је, сасвим логично – „Кроз балканску ватру”.

Управо је у Пећи добио награду „Свети Сава”. Ако је неко заслужио, био је то Симоњан. Он, ниског раста и сувоњав, корача кроз ватру Балкана. И још није изгорео.

Балкан је за њега био политичко жариште кроз векове. И биће. Немајмо илузије да неће. То је његово прорицање наше судбине. Као и јерменске. 

– Велике силе имају интерес на овим просторима. Као што је Закавказје јерменска судбина. И Срби и Јермени нису имали нарочиту срећу када су бирали где ће да се настане. Немају баш среће с комшијама. Јер, домовина није стан, па да је замениш или да га продаш. Јермени су доживели 1915. године први и најбруталнији геноцид у 20. веку од стране Турака. Милион и по Јермена постале су жртве јер су били Хришћани и нису били криви. Зато сам у својој књизи повезивао јерменска и српска страдања – прича Симоњан.

Недавно је превео, по њему, најлепшу Његошеву песму „Ноћ скупља вијека” и одломак из „Горског вијенца”. Превео је и средњовековну књижевност и књижевност 20. века. И увек га изнова фасцинира патриотска средњовековна нит у српској поезији. Та нит се провлачи и код Његоша, и код Десанке Максимовић и код Мире Алечковић и код Матије Бећковића.

– Не можете избрисати свој ДНК. Ген није флеш, да га бациш у канту. Србе је кроз векове одржавало родољубље. Књижевност је најбољи начин васпитавања младог нараштаја. Поезија највише – прича Јерменин.

Опчињен је Нушићем. И даље живи, не осећа се његово одсуство.

– Он представља епоху у српској књижевности. Гледа нас све време и смеје нам се. И пита се, зашто више нема таквих писаца. Бранка Ћопића сматрам такође великим књижевником. Он је српски Марк Твен. Нема, нажалост, више таквих писаца, у време глобализације, када су деца на Интернету. Више нико не жели да отвори, а камоли прочита књигу – прича Симоњан о односу друштвених мрежа и старих књижурина. 

Али, оптимиста је. Предвиђа да ће књига на крају победити интернет. У праву је. Интернет можете да искључите. Нестане струје, нестану везе, догоди се неки квар у Космосу. Папир не можете да искључите. Папир не можете да конектујете.