Прошло време књижевног језика

Заиста би било неприродно очекивати да стање језика у једној заједници може или треба да одудара од укупне ситуације која ју је задесила. Нема разлога да било шта, па тако ни језик, избегне вирус корупције у његовом сада већ пандемијском замаху. Младић у тренерци и одстрањене косе – војник транзиције – јури у аудију и једва успева да прикочи насред пешачког прелаза. Иза њега, уредно испред семафора, клати се измождено кљусе које вуче националну мањину и секундарну сировину. Повезује их само црвено светло. Све остало је заувек речено у овом једном кадру немог филма.

Победило је насиље. И онај ко не би, приморан је да прати програм дивљаштва. Громогласно се даје на знање да се у овај грандиозни, ружичасти, простачки, порнографски и агресивни „систем вредности“ нештедимице улаже деценијама. Српски језик је, баш као и српско здравство, школство и све остале виталне области једнога друштва, морбидни доказ тезе да се свака инвестиција исплати. Плаћате некултуру ? изволите! И да знате ? сами сте то изабрали!

Позиција писца је психоделична. Када је о језику и његовој употреби реч, не једном ми се догодило да чујем да сам „цепидлака“?! Појам граматичке грешке дели судбину поларних медведа и „вишка становништва“. Благо речено, надреално су (ми) зазвучале уводне речи уредника на промоцији једне моје књиге: „Књижевница је позната по томе што обраћа изузетну пажњу на језик.“ Па, зар је то нешто ексклузивно?!

Тројство писац–дело–читалац немогуће је ставити ван снаге. Па, коме се обраћају писци који знају да је читава „радња“ у језику? Ти реликти прошлости које бије глас „чистунаца“, док се о њиховом делу мало говори или гласно ћути. Шта могу да очекују они који не штанцују прељубничке аутобиографије за једнократну употребу? И још немају спонзора за пратећи це-де, у доба колере у којем нема Маркеса. Коме смо потребни неки ми који смо научили да и историјски роман мора бити пре свега роман? Негујемо лепоту језика ? пази сад! Да ли смо уопште нормални зато што не само да не пристајемо, већ не видимо сврху производње текстова писаних по потребама бутика, салона лепоте, чекаоница са тропским биљем и шумом фонтане? Шта чинити са онима који не слушају савет једне наше награђиване књижевнице да? се читаоцима мора угађати“ (како јој успева да тако добро познаје све своје читаоце?)? Дакле, писци које не занима диктат моде прослављања, нити пак послушнички декор умилне речи која усисава награде, новац и статус. Ти изроди и њихово бандоглаво неодустајање од критичке речи и песничке слике ? данас и овде ? представљају само проблем.

Укратко, писац је мазохиста. Унапред зна да губи битку са културом такозваних ријалити програма, при чему не мислим само на штале, већ на сву ту бра„ћу и сестре“ који се шетају од једног телевизијског канала до другог, из једних новина у пете, чији се ликови кезе из густе шуме билборда. Неизбежни, увек исти људи ? политичари, козметичари, певачице, денсерке, психолози, сеизмолози, социјални радници, модни креатори, терапеути, аналитичари?

Наше јавне личности себе називају елитом. Многи од њих у то чак искрено верују. Они су поседници. Имају јавни простор, хотеле, ресторане, јахте и џипове у којима лете густо насељеним местима и не стају на црвено светло на семафору, за разлику од оног честитог коња. Имају адвокате и немају оптужнице. Псују, певају, свлаче се, облаче, раде шта им падне на памет обогаћену белим прахом.

За то време писац се силно измучи да нађе издавача уколико није припадник некога клана. Потписује уговор којим се обавезује да неће тражити хонорар и да пристаје на десет или петнаест ауторских примерака свога дела. Књига му се или представи у најинтимнијем кругу од највише двадесеторо људи или се уопште не представи. Писац је преименован у бедника. Негујем књижевност, дакле, чиним све да не постојим. Тако ствари данас стоје. И то одавно. А и сутра ће.

Деца и млади све мање читају. Склона сам да им верујем када кажу да не„мају живаца“, а и не постижу да опслуже онолику скаламерију лаптопа, таблета, ајфона. Њихови гласови се могу чути само када навијају или певају по пољанама. Механизам их од малена дресира да урлају да би их неко чуо.

Док продајемо покућство на пијаци да бисмо преживели, јури нас комунална полиција, а уз њу, логично, метеж користе лопови. Тако је лако замислити како се осећамо када се вратимо кући са највише триста динара, и то у случају да смо продали бабин комплет порцеланских шољица за кафу. У ретким часовима одмора ишчитавамо рачуне. И с ким ћемо водити ту битку за језик? Са изнуреним радником који пада са скеле? Са самохраном мајком која је добила отказ, али зато никада неће добити алиментацију? Или са собом док у оквиру општег терора свакодневице купујемо храну на црту?

Кад имате времена и воље, гледајте квизове. У њима се често појаве људи чије је свезнање запрепашћујуће. Од медицинског назива за упалу бутног мишића најближег карличној кости, преко свих лука дуж Индијског океана, до асирског бога кише. Као из топа рецитују сва имена браће Карамазов! Ко је први писао о Дон Жуану? Просто ко пасуљ ? Тирсо де Молина! Међутим, када наиђе питање из савремене српске књижевности, што значи све оно после Киша и Пекића, они унапред одустају. Чак и не саслушају питање. Зашто?

Песник и писац