Да ли је Србин нерадник који воли празник

Арчибалд Рајс пре Арчибалда Рајса. Такав опис одговара пољском лекару Јоахиму Медовичу који је 1842. године дошао у Кнежевину Србију, био професор судске медицине на Великој школи, аутор првих уџбеника из ове области, учесник српско-турских ратова и писац студије о манама и недостацима српског народа са којим је провео више од пола века.

Пољак који је примио православну веру, оженио се са Српкињом, посрбио име у Аћим Медовић, до краја живота остао је у Србији и сахрањен је на Старом београдском гробљу. Српски народ му се одужио за живота, а поводом обележавања 200 година од његовог рођења, у Српској академији наука и уметности, недавно је представљен зборник „Др Аћим Медовић (1815–1893) – живот и дело” у издању САНУ и Српског лекарског друштва.

Рођен у Подвиздову у источној Галицији, тадашњем Аустријском царству, Медовић је медицину дипломирао у Бечу, где је стекао звање доктора медицине, хирургије и бабичлука – акушерства. Полиглота, цењен и поштован, Србију је представљао и на међународним конгресима – у Цириху на ветеринарском конгресу 1867, на скупу лекара у мађарској бањи Махадији 1872. и на лекарском конгресу у Бечу 1873. године.

У српско-турским ратовима 1876–1878. организовао је резервне ратне болнице. Упамћен је и као оснивач и први председник Српског лекарског друштва (чијој библиотеци је поклонио 300 књига на немачком и мађарском), почасни члан Српске краљевске академије, више пута одликован Таковским крстом.

На представљању зборника, академик Радоје Чоловић истакао је да су до 1855. сви лекари у Србији били странци, и подсетио да је Стеван Милосављевић први држављанин Србије који је завршио студије медицине (1855. у Паризу).

– После њега расте број српских лекара, али до пред крај 19. века већи је број странаца од домаћих доктора. Медовић се залагао да лекарско друштво треба да користи термине којима се служи српски народ, јер ћемо на тај начин, сматрао је, да сачувамо језик од „квара” – истиче Чоловић.

Медовић је написао књиге „Судска медицина за правнике”, „Државно лекарство” и „Санитетска полиција”, и географско-историјски текст „О окружју пожаревачком”. Студију „Мане и недостаци нашег народа” објавио је 1852. у „Великом београдском календару”. Чоловић истиче да је добронамерни странац сматрао да пред српским народом стоји обавеза да се потруди, знањем и вештином да постане богатији, у раду приљежнији и уреднији.

Као једну од највећих мана Срба видео је претерано дуго празновање, што је по његовом суду „ненадокнадива штета”.

Израчунао је да од марта до октобра, дакле за осам месеци, за време пољопривредне сезоне празнујемо 45 дана, што на 20.000 домова у пожаревачком округу износи 900.000 дана. Није био лењ да то помножи са укупним бројем кућа и израчуна колико нас све то кошта на нивоу државе. Уз овај губитак, иде још 45 дана црквених празника, што заједно износи 90 нерадних дана. За Медовића претерано светковање значи „код Бога у немилост, код наше свете цркве у инат, код целога пак хришћанског света и света образованог у покор и подсмех долазити”.

Лекар примећује и низ других погрешака у домену пољопривредне производње, а као велику замерку наводи и то што народ има врло мало поверења у лекаре. Тек кад сва средства покуша, дакле врло касно, и тек најпосле, народ иде ка докторима, написао је наш пољски пријатељ, уз савет да те мане морамо да се решимо.