Како говори наш народ

Гри­го­ри­је Бо­жо­вић (1880–1945), вр­хун­ско пе­ро на­шег ли­ста, до­ку­мен­та­ри­стич­ком про­зом об­ја­вљи­ва­ном на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке” за­вре­део је част да, тек на по­чет­ку овог ве­ка до­ду­ше, бу­де ува­жен као је­дан од нај­бо­љих срп­ских књи­жев­ни­ка у про­шлом. У тим тек­сто­ви­ма, штам­па­ним из­ме­ђу два свет­ска ра­та, ред за ре­дом ни­жу се дра­гу­љи на­род­ног је­зи­ка и му­дро­сти ње­го­ве. Та­ко је на­век, у но­вин­ским при­по­ве­сти­ма, са­чу­ва­но је­зич­ко бла­го, да не ми­не и не не­ста­не, да не устук­не пред оби­ча­ји­ма но­вог до­ба и ту­ђи­ца­ма ко­је нас са те­ле­ви­зи­је про­го­не од зо­ре ра­не. Ка­ква је, ре­ци­мо, „им­пле­мен­та­ци­ја” (бу­ди­бок­сна­ма).
Елем, ка­ко је го­во­рио наш на­род пре са­мо осам­де­сет ле­та у при­по­вет­ка­ма Бо­жо­ви­ће­вим, ко­је ре­чи је он увр­стио и са­чу­вао, по­хо­де­ћи Ста­ри Влах, Сред­ње По­ли­мље и По­тар­је? Ево не­ких: су­те­ска, сту­бли­на, буч­је, дре­хав, кри­ва­ча, ско­ро­те­ча, слу­та, ко­џа­ба­ша, ни­ко­го­ви­на, не­ви­дов­но, при­став, пре­бол, род­стве­ник, си­лав, гра­но­ве­сно, за­по­рож­је, ко­та­лац, хај­тар, лон­џа, круп­ник, ста­рин­ци, су­сто­пи­це, те­сли­ми­ти, кал­пи­ти… Или, го­вор­не уз­гре­ди­це: „Да­бог­да кла­њо на кр­ме­ћој ко­жи” (ста­ро­вла­шка кле­тва), „Не зна му се ни свет­ка ни пет­ка”, „Не да­је ни бо­гу ко­ла­ча ни ца­ру ха­ра­ча”, „Ако ћу пра­во, не сми­јем од бе­га. Ако ћу кри­во, не сми­јем од бо­га.” (уз­вик чип­чи­је – кме­та – у до­ба Ту­ра­ка), „Не зна ра­ки­ја шта хо­ће ка­ди­ја”, „Ни­куд мај­ци ни­ти к ђе­ве­ри­ма”, „Од ви­на ме но­ге бо­ле, од ра­ки­је бо­ље хо­де”, „Ча­сно­га ми кр­ста и че­ти­ри по­ста”, „И то би им с ја­дом опро­сти­ли, али гр­ђе чу­до за­по­че­ше”. Или по­ре­ђе­ња: „Го ко прст”, „Смр­зну­ти се ко бо­жић­ни ква­сац”.
Оби­чан свет ни да­нас не бе­жи од је­згро­ви­тих стил­ских фи­гу­ра, ме­та­фо­ра и по­ре­ђе­ња, па их је и овај из­ве­штач де­це­ни­ја­ма бе­ле­жио, про­ла­зе­ћи кроз гра­до­ве и се­ла за­пад­не Ср­би­је. Та­ко се у бло­ку на­шло око хи­ља­ду из­ре­ка и му­дро­ли­ја ко­је на­род овог де­ла ре­пу­бли­ке ко­ри­сти и та­ко чу­ва од за­бо­ра­ва, ваљ­да у инат ско­ро­је­вић­ким фра­за­ма, ко­је су пре­пла­ви­ле је­зик на­шег јав­ног жи­во­та.
Та­ко се ов­де још ка­же ка­же да је не­ко бео „ко ва­шер­ски зу­би”, да се бо­ри „ко ала с бе­ри­ће­том” и „ко црв у ка­ме­ну”, и бу­ни „ко ма­га­рац у сва­то­ви­ма” или је бу­шан „ко ци­ган­ско си­то”.
Да­нас се во­ли „ко ро­би­јаш др­жа­ву”, „ко вој­ник не­де­љу”, „ко ђур­ђев­ско јаг­ње”, „ко мај­ска ки­ша”, ви­си „ко пе­шкир на шти­паљ­ка­ма” или „ко но­ви­не на тра­фи­ци”. Не­ко је ве­лик „ко ни­кад”, или ви­сок „ко цр­ква”.  
Не­вољ­ник је го „ко пу­сти­ња”, гла­дан „ко ло­го­раш”, гле­да „ко си­ро­че пе­че­ни­цу” или гу­сти­ра „ко ци­ган­че ра­тлук”, а не­ја­ке жен­ске гру­ди су „ко ко­лен­це од џив­џа­на”.
Дре­ма се „ко ћу­ран на ду­ду” или „жа­ба на ло­ква­њу”, дан­гу­би „ко жа­ба на дну бу­на­ра”, дрх­ти „ко ко­вач­ки мех” или „ко миш на ма­и­ји”, а не­ко је да­лек „ко сто ко­на­ка”.
За оног ко жу­ри ка­же се „ко да но­си те­ле­грам” или „ко да је ро­ђен у сед­мом ме­се­цу”, дру­ги је же­љан „ко си­ро­че но­вих опа­на­ка”, за­пу­штен „ко за­дру­жна њи­ва”, за­љу­бљен „ко кер у ко­ске”, за­ле­пљен „ко ма­хо­ви­на за ће­ра­ми­ду” или је за­мр­сио „ко мо­мак на про­ше­ви­ни”. За­ку­ва­ло је „ко у тур­ском су­ду”, а то је не­ко за­пам­тио „ко ма­га­рац уз­бр­ди­цу”.
Из­ле­жа­ва­ти се мо­же „ко ћур­ка на под­вар­ку”, из­да­ти „ко бе­кри­ју но­ге”, из­др­љи­ти се „ко бу­љи­на на пра­зном са­ла­шу”, из­бе­чи­ти се „ко вам­пир на бе­ли лук”, иг­но­ри­са­ти „ко вра­на ске­ле­џи­ју” и из­не­ве­ри­ти „ко ту­па са­бља”.
Ако је не­што кри­во он­да је то „ко пут за Гу­чу”, бак­суз ку­ка „ко ку­ка­ви­ца на пу­ној тре­шњи”, ло­пов кри­је „ко ли­си­ца бр­лог” а не­јак кле­ца „ко сточ­на ва­га”.
Лу­та се „ко не­кр­ште­на ду­ша” или „ко је­се­њи облак”, лу­па „ко зад­њи­ца по са­ма­ру”, док се за на­о­чи­те ка­же да су ле­пи „ко ва­ро­шко лу­че” или „ко тек отво­ре­на те­гла са слат­ким”. Кад све љу­ља он­да је то „ко на мла­дој не­де­љи”, а ко­ме је не­пра­во љут је „ко кер у фа­бри­ци рат­кап­ни”.
За ма­лог се ка­же „ко да је га­јен под лон­цем” или да је „ко мра­вљи но­кат”. Не­ко се му­чи „ко ђа­во у цр­кви”, ми­ри­ше „ко ли­ва­да из де­тињ­ства”, мр­шав је „ко да игра у ен­гле­ској ли­ги” или „ко ру­ска ба­ле­ри­на”.
На­ву­ћи се мо­же „ко ре­грут шај­ка­чу”, на­пи­ти „ко сви­ња за но­во­сад­ски са­јам”, на­је­сти „ко чво­рак пше­ни­це”, на­ва­ли­ти „ко смрт на ба­бу” и не­до­ста­ја­ти „ко мач­ки пи­џа­ма”.
Осу­ше­ни је „ко ба­ка­лар”, озби­љан „ко кон­тро­лор ле­та”, оми­љен „ко бог у ко­му­ни­зму”, оки­ћен „ко др­жав­ни пра­зник”, оте­као „ко кроф­на” или „ко пче­лар­ски при­прав­ник”.
Про­па­сти се да и „ко миш у гво­жђа­ри”, пре­го­ре­ти „ко си­ја­ли­ца”, па­сти „ко тић из гне­зда”, пру­жи­ти „ко поп ру­ку”, про­ме­та­ти се „ко си­ро­ма кроз по­ња­ве” и би­ти пи­јан „ко ноћ у Ал­ба­ни­ји”.
За ру­жног се ве­ли да је „ко цр­теж ђа­ка пр­ва­ка”, „ко ђа­во из Та­сма­ни­је”, „ко од­рон” или „ко да је про­шао би­ци­клом кроз вр­зи­ну”. Срећ­ник се осе­ћа „ко пе­вац на про­шћу”, сам је „ко дух”, сув „ко уло­жак за хе­миј­ску”, си­гу­ран „ ко тру­ла да­ска” или „сла­ни­на под мач­ко­вом гла­вом”, а ру­жно је сре­сти се „ко вра­бац и олу­ја”.
Тр­па се „ко у гла­сач­ку ку­ти­ју”, те­сно је „ко пи­ја­ном со­как”, не­ко те­ра „ко ђа­во гре­шну ду­шу” или је ту­жан „ко ја­рац ис­под бри­тве” и те­жак „ко оку­па­ци­ја” или „ко ка­плар­ски ша­мар”, тр­пи „ко Ци­гов коњ”, а то­ле­ран­тан је „ко Не­рон”.
Уда­ра­ти се мо­же „ко ован у кри­ву шљи­ву”, упа­сти „ко пи­јан у ме­ха­ну”, ума­ка­ти „ко у бо­ја­џиј­ски ћуп”, би­ти уго­јен „ко кер Ми­ла­на ка­са­пи­на” и укру­ћен „ко мла­да на ви­ђе­њу”, уз­ја­ха­ти „ко ве­шти­ца ме­тлу” и упа­сти „ко па­лац у су­пу”.
Не­што је хлад­но „ко кур­ви­но ср­це” или „ко ита­ли­јан­ске пло­чи­це”, цр­но „ко мрак на та­ва­ну”, цвр­чи „ко ушти­пак у вре­лој ма­сти”, це­ди се „ко миш из ра­со­ла” и цуп­ка „ко вра­бац по ко­но­пља­ку”.
Чист је „ко пу­шча­на цев” или „ко ис­по­вед”, чу­ван „ко Ти­то”, а че­ка­ли­ца че­ка „ко Бу­га­рин рат”.
На­по­слет­ку: шу­паљ „ко цр­кве­но зво­но”, ша­пу­ће „ко да је на ми­ра­зу”, ши­шти „ко екс­прес ло­нац” и шу­ња се „ко шва­лер”.