Дипломатија

Не бих ових дана желео да будем у кожи Бориса Тадића, Војислава Коштунице или Вука Јеремића. Бреме одговорности које је на њиховим леђима најтеже је и најкомпликованије од свих могућих. Сви њихови данашњи потези подразумевају ризик изазивања последица које нас чекају сутра. Њих то, евентуално, може да кошта о(п)станка на власти, а нас – будућности.

Реакција на самопроглашење независности Косова је морала да буде жестока: био је то удар на националну територију, на понос и на историју. Повлачење амбасадора из земаља које су саучесници у овом чину је разумна реакција. Али – шта после?

Као средство политике, и дипломатија мора да буде „уметност могућег”. А могуће је само оно што је реално, као што, с друге стране, најчешће није реално оно што се данас чини могућим.

Дакле, шта нам је чинити?

Као прво, треба да имамо у виду да је најлакше брзо и жестоко се наљутити, повисити тон и заклињати се. Љути смо и гневни, уосталом, с добрим разлогом.

Али једна дефиниција каже да је мудрост „у складу са искуством помирити жеље”. Све оно што желимо, каже нам искуство, не можемо да остваримо. Отуда, није баш много мудро често помињање речи „никад” у јавним говорима. Зна се, поодавно, да нема ни вечитих пријатеља ни сталних непријатеља. Вечити су само интереси.

Ако за моменат застанемо и погледамо свет око нас, лако ћемо закључити да нам нису баш савезници сви они који нису признали независно Косово, нити да су нам заклети непријатељи сви који су пожурили да га признају. Да ли нам је, на пример, непријатељ Јапан, један од најдарежљивијих донатора у пројектима за обнову Србије у „малим”, свакодневним стварима – од градског саобраћаја, преко основних школа, до водовода и домова здравља – само зато што ће, као амерички савезник, у догледно време признати Косово као државу?

Можда нас баш Јапан може нечему научити. У Другом светском рату његов противник је била Америка, која је окончала сукоб наневши Јапану трауматичан пораз, починивши у Хирошими и Нагасакију највеће ратне злочине у историји цивилизације. Па ипак, у другој половини прошлог века две земље су биле сасвим искрени стратешки савезници. У том савезништву није било велике љубави, али је било јаких рачуница: Јапану је био потребан амерички стратешки кишобран да би обновио разорену земљу, а Америци Јапан као „носач авиона” у хладноратовском сучељавању са Совјетским Савезом. Резултат: Јапан је данас друга економија света и – највећи страни инвеститор у САД.

Србији су овај пораз нанели јачи и с тим треба да се суочимо. Није довољно само да се жалимо на неправду – треба поручити дипломатији да из пораза нећемо изаћи вођени емоцијама. Историја је, каже савремени мудрац, драгуљ који се не носи сваки дан. Економски слаба и политички изолована, недемократска и неевропска Србија неће бити у стању да поврати национално самопоуздање, нити да се таква нада да ће једног дана повратити Косово.