Нора је жена, мит и објекат

Награђивана редитељка Снежана Тришић ради представу „Нора! Шта се догодило након што је Нора напустила мужа или Стубови друштава” по делу Елфриде Јелинек, чија премијера је вечерас у 20 часова на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. Реч је, заправо, о својеврсном наставку, али и парафрази двеју Ибзенових драма „Нора” („Луткина кућа”) и „Стубови друштва”. Драму је превела Јелена Костић Томовић, драматург је Периша Перишић, сценограф Дарко Недељковић, костимограф Маја Мирковић, композитор Ирена Поповић, кореограф Соња Вукићевић.

У глумачкој екипи су: Наташа Тапушковић, Бранислав Лечић, Војин Ћетковић, Наташа Нинковић, Небојша Миловановић, Бојан Димитријевић, Анђелка Симић, Горан Даничић, Бранко Цвејић, Бранка Петрић, Весна Станковић, Андријана Оливерић и Марко Јанкетић.

Сваки комад и нови роман нобеловке Елфриде Јелинек изазива контроверзе. Шта можемо очекивати од представе „Нора! Шта се догодило након што је Нора напустила мужа или Стубови друштава”? Која је полазна основа у вашем сценском читању овог текста?

Било би претенциозно рећи да треба очекивати контроверзну представу, то ми и није била намера, али ако пратимо дело и мисао Елфриде Јелинек тешко је остати у оквирима препознатљивог, уобичајеног, прихватљивог  и конвенционалног. Моје основно полазиште за ову представу јесте разоткривање механизама који владају светом и човеком. Ту спадају механизми глобалне економије, политике и крупног капитала, али и они интимни, емотивни и биолошки који понекад могу бити веома снажни, а самим тим и опасни јер се њима може лако манипулисати. Ово је перверзна трагична фарса о достигнућима социјалне правде, феминизма, еманципације и капитализма. 

Ваша нова представа пропитује место и улогу жене, односно „развојни пут” Норе Хелмер након што је оставила мужа, а кроз запитаност хоће ли успети да оствари своју жељу и жудњу. У чему је снага, актуелност овог дела?

У судару „Норе” и „Стубова друшт(а)ва” отварају се многа питања развоја, достигнућа и лимита еманципације и слободе, а о тој теми је данас, нажалост, потребно говорити више него икад. Трансформација Норе након што је напустила свога мужа онако како је Елфриде Јелинек види је све оно што нисмо очекивали када смо прочитали Ибзенову драму, а заправо је једино што можемо очекивати у оваквом светском поретку. „Нора” је уздрмала и довела у питање постулате грађанског друштва с краја 19. века, затим је поносно закорачила у 20. век који ће је можда сравнити са земљом. 

Опсесивна тема стваралаштва Елфриде Јелинек је потискивање у најразличитијим варијацијама. Шта у случају Норе потискује?

Потискивање је овде везано за тајне перверзне страсти унутар конвенција грађанског миљеа, егзистенцијални страх и амбиције, опседнутост снагом и савршенством људског тела и његову немоћ да издржи захтеве који су му наметнути. Дело Елфриде Јелинек увек је на неки начин повезано и са потискивањем нацистичке прошлости.

Хоће ли Нора успети да оствари своју жељу и жудњу за самоостварењем. На какве препреке наилази на свом путу?

Наравно да сада не смем да откријем да ли ће Нора успети у својој намери. Нора је из једне драме ушетала у другу, али она није драмски лик. Нора је идеја. Нора је мит. Нора је парафраза. Нора је жена. Нора је објекат који жели да се претвори у субјекат. Нора је у потрази за својим ја. Нора је она која се отргла од патријархалних норми да би се врло брзо ослонила на њих. Нора открива спрегу капитала и патријархата. Нора је апологија феминизма, али и његова слабост.

У својим представама проналазите кључ да проговорите позоришним језиком о актуелном времену и урушавању вредности. Какво је у том смислу искуство у овој представи у настајању на сцени ЈДП-а?

Свака представа је универзум за себе. Не постоји јединствен кључ или решење, а потрага за специфичним изразом је авантура и ризик којима се радо препуштам због тога што верујем да у уметности једино тако може и треба. Рад у ЈДП-у обележен је, пре свега, високопрофесионалним условима, што је у много чему растерећујуће, али истовремено и обавезујуће. У стваралачком процесу са глумцима и сарадницима трудила сам се да истражим и успоставим идејни, стилски и жанровски код представе у односу на дела Елфриде Јелинек, Хенрика Ибзена, тренутак и околности у којима живимо. Та потрага и даље траје, понекад је веома тешко и комплексно, али ме раскош идеја, богатство искустава, креација и бравура сваким даном све више изненађује. 

Режија је, заправо, ваш дијалог са писцем и публиком. На шта хоћете кроз причу о Нори Хелмер да укажете?

Публика ће се вероватно изненадити до које мере је нова прича о Нори Хелмер актуелна и колико локалних асоцијација и референци ће препознати у њој. Али кроз причу о несаломивим стубовима друшт(а)ва, који су одредили нашу модерну историју и будућност, разоткрива се лице и наличје капитала као механизма развоја и уништења друштва и појединца.

Наше позориште је растрзано између руског традиционалног и модерног немачког позоришта. Како и где пронаћи „меру за меру”?

У позоришту не постоји таква мерна јединица и добро је да је тако. Волела бих да је наше мејнстрим позориште мање конвенционално, да непрестано трага за новим изразом, као и да храбрије проговара о друштву и појединцу. Важно је да позоришни зналци и ствараоци, колико год су у могућности, прате наслеђе и развој позоришта из целог света од Африке, преко Јапана, до Индонезије и тако даље.