Ретко код зубара

Најновије истраживање Националног института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” показује да је у односу на период од пре шест година смањен проценат оних који редовно перу зубе за чак 16 одсто! Четкица и паста најмање се користе у источној Србији, где зубе редовно пере око 31 одсто становништва. Жене су редовније у одржавању хигијене зуба (готово половина пере редовно) од мушкараца (32,6 одсто).

За разлику од других земаља, култура одржавања хигијене уста и зуба у Србији је на веома ниском нивоу. Наши стоматолози упозоравају да свега 30,7 одсто људи посећује стоматолога, док само 15,1 одсто иде зубару ради контроле здравља зуба. Поражавајући је податак, такође преузет из истраживања „Здравље становника Србије” за 2006. годину, да само 8,5 одсто одрасле популације има све зубе, да 9,3 одсто нема ниједан свој зуб, док четвртини грађана недостаје више до десет зуба.

Када је реч о пломбирању, беле пломбе имају примат у зубарској ординацији, судећи према нашој мини анкети. Реченицу „Докторе, молим вас да ми замените све ове ружне пломбе и да ми ставите оне невидљиве” свакога дана изговори барем један пацијент у ординацији стоматолога. Иако не знају због чега је то добро и да ли постоје неке врсте пломби које, можда, могу да буду штетне, наши грађани својим зубарима најчешће кажу да су чули да су пломбе у белој боји тренд у свету и да не желе да им се зуби поправљају застарелим материјалима. Ово потврђује и др Бошко Вељковић, стоматолог Дома здравља „Нови Београд”, који наглашава да није велика разлика у цени, а да грађани више воле када им се пломбе у устима не виде.

– Дошла ми је у ординацију пацијенткиња која живи у Немачкој. Инсистирала је да јој све црне пломбе променим у беле, јер су јој лекари рекли да су те старе пломбе штетне. То сам први пут чула и признајем да нисам сигурна да је то истина. Подједнако користим и једну и другу врсту материјала за поправку зуба. Код нас је цена једне амалгамске пломбе 560 динара, а беле 700 динара – објаснила је др Мира Паунковић, специјалиста стоматологије Дома здравља „Раковица”.

Др Никола Лолић, стоматолог Дома здравља „Земун”, каже да постоје две врсте материјала који се користе за пломбирање зуба, као и да обе имају своје предности и мане. Наиме, оне старе, тамне амалгамске пломбе „створене” су на бази живе, па су чврсте, отпорне и релативно јефтине, за разлику од белих које су скупље, теже за обликовање и идеалне за поправку предњих зуба.

– Оне сребрнасте пломбе користе се за попуњавање шупљина у зубима већ више од једног века, а направљене су од комбинације метала, у којој је и мања количина живе. Чињеница је да код амалгамских пломби теже може да продре инфекција између зуба и пломбе, као и да су оне идеалне за стављање на „позадинске” зубе, јер се такозвана сила жвакања налази на шестом зубу. Истраживања кажу да се годишње сажваће око 60 до 80 килограма хране по квадратном центиметру, па се зато ту стављају оне јаче које то могу да поднесу. Постоји и „сендвич техника”, која се ређе користи, а то је комбинација обе врсте пломби – истакао је др Лолић.

Иако су здравствене власти у Канади, Великој Британији и Норвешкој забраниле употребу пломби са живом, једна португалско-америчка студија је недавно показала да зубне пломбе које садрже живу не штете развоју дечјег мозга, као што се страховало. Будући да жива временом испарава, а познато је да овај метал оштећује нервни систем и бубреге, групе за заштиту потрошача, а и неки експерти почели су да верују да су амалгамске пломбе штетне и траже њихово избацивање из употребе.

У поменутој студији, обављеној на више од 500 деце којој су између осме и дванаесте године стављане, било амалгамске пломбе, било пломбе на бази смола, испоставило се да током седам година између две групе нису регистроване разлике у погледу неуролошких симптома, као што су тремор, поремећаји вида, слуха или координације. Слично је констатовано и у још две раније урађене студије.

– Уколико бисмо одлучили да свим грађанима вадимо старе пломбе, то значи да бисмо бацали око 600 тона амалгама месечно. То је сулудо. Код неког оне трају по 30, 40 година, код другог мање. Трагично је што нам људи долазе тек када их нешто заболи, па, рецимо, мора да им се извади живац и једва да се закрпи танак зидић зуба. На Западу, на пример, у Канади и Немачкој постоје законска решења којима се грађани обавезују да два пута годишње иду на стоматолошке прегледе, а ако не дођу морају да плате новчану казну – сматра др Лолић.

У Америчком удружењу зубара (АДА) сматрају да би амалгамске пломбе требало да остану једна од опција пацијената и да су оне чак најбољи избор у неким ситуацијама, нарочито када се попуњавају рупе у кутњацима, на којима почива највећи терет жвакања хране.

– Да не ваљају амалгамске пломбе вероватно би реаговала Светска здравствена организација са препоруком да их не стављамо. Чињеница је и да се стварају све боље генерације белих пломби и да свака има своје место у примени – додао је др Лолић.

Постоји податак да је једном нашем држављанину постављена пломба после Другог светског рата и да је трајала без проблема чак 44 године. Када ју је заменио новом, испала је после четири године. Толико о дуговечности савремених материјала.