Свет опет лоше одговора терористима

Ако је неко и помислио да је свет после 11. септембра 2001. научио лекцију да се пошаст тероризма не може решaвати искључиво силом, догађаји у току ове седмице су га брутално демантовали. Као и пре 14 година када је Џорџ Буш позвао на глобални „рат против тероризма” западни свет данас терцира уз поклич француског председника Франсоа Оланда који проглашава „свеoпшти рат” против џихадиста.

Иако је исход био унапред јасан, све очи су средином недеље биле упрте у британски парламент који је одлучивао да ли ће се Уједињено Краљевство укључити у ваздушне ударе у Сирији, као што то уосталом чини и у Ираку. За разлику од 2013, када је Вестминстер ставио рампу на ратни план за Сирију, Дејвид Камерон је овог пута добио зелено светло. И није помогло ни апеловање дела лабуриста да војна акција нема утемељење у јавном мњењу (у недељи уочи гласања подршку ваздушним ударима ускратило је најмање још пет милиона Британаца), већ су, напротив, опозиција и њен лидер, из уста премијера прекорени као „симпатизери терориста”.

Ко је гледао британску телевизију у дану гласања могао је да чује шта о новој ратној авантури мисле неке од перјаница британског бродолома у Ираку 2003. године. Начелник Генералштаба из тог периода Мајк Џексон ни данас очито нема дилему по овом питању и на телевизији Скај поручује да Британци свакако треба да се укључе у бомбардовање. Али, најважнији део онога што је генерал Џексон испричао јесте да је јасно да се ударима из ваздуха неће иоле значајно нашкодити фанатицима Исламске државе (ИД). Па, чему онда толика загрејаност Дејвида Камерона за скупи поход који је унапред предодређен за фијаско, када, бар за сада, ни Американци ни Британци не намеравају да шаљу пешадију у обрачун са џихадистима?

„Реч је о солидарности и преузимању вођства пре неголи о војној и стратешкој користи”, „Њујорк тајмс” цитира једног војног стручњака. Британска репутација као светске војне силе, истина, јесте начета још 2010. резовима у војном буџету, а додатно је у очима поклоника агресивне спољне политике пољуљана 2013. и одлуком да се не крене у бомбардовање Сирије.

Тренду одласка у ратне походе ове недеље нису одолели ни Немци који, чини се, настоје да заузму позицију налик оној за време бомбардовања СР Југославије 1999. када нису директно бацали бомбе али су пружали логистичку подршку савезницима из НАТО-а. Идеја коју је у петак одобрио Бундестаг подразумева слање 1.200 војника који ће опслуживати извиђачке авионе, авионе-танкере, као и фрегату у Средоземљу.

Не треба бити претерано проницљив па уочити директну везу између кризних ситуација и раста популарности политичара којима припадне улога да чврстом руком консолидују повређену нацију. Тако је било с Бушом, а тако је сад и с Оландом. У Француској се, наиме, данас одржавају регионални избори, а сондаже јавног мњења показују нови скок у популарности председника. Оланд који је колико прошле године отписиван као „политички мртвац” и најмање популаран председник у модерној француској историји добио је значајну симпатију сународника након овогодишњих трагичних догађаја – напада на „Шарли едбо” и недавне терористичке акције у Паризу. Но, ту треба имати на уму да је овако изaзвана популарност кратког даха, и да је бум који је Оланд доживео након јануарских терористичких напада у неколико наредних месеци ишчилео, да би се поново вратио после новембарских злочина.

Није, међутим, само западни свет утрчао у клопку погрешног одговора на тероризам којим се само додатно потхрањује бујање ове пошасти. Када је Русија одлучила да се умеша у ратна збивања у Сирији, Руска православна црква је поручила да Москва води „свети рат” против џихадиста Исламске државе. Многима је то у сећање призвало опаске Џорџа Буша о „крсташком рату” који је повео у Ираку. Матрица у којој се циља на различитости, нарочито религијске, између „нас” и „њих” изузетно је заводљива за краткорочну  политичку употребу. Свеједно, није ништа мање опасна јер управо таква дихотомија у себи носи клицу коју фанатици у Ал Каиди, ИД или некој трећој организацији тог кова, спремно експлоатишу као „доказ” о тежњи Запада за супремацијом над муслиманским светом, на коју је, је ли, потребно жестоко одговорити.

Увидом у биографије терориста који су кукавички покосили животе 130 Парижана јасно је да већина није поникла на Блиском истоку. Махом су то младићи рођени и одрасли у Европи, формирани у западном културолошком обрасцу. Откуд онда толика жеља за смрћу, својом и других око себе?

Ако вратимо филм само неколико месеци уназад, у време напада на „Шарли ебдо” и продавницу са кошер храном, сетићемо се да су стручњаци тада говорили о „два Париза” – белачком и имигрантском – који иако представљају део истог града, сем тога немају ама баш ништа заједничко. На сцени је такозвани феномен „стакленог плафона” где се одређеним социјалним и религијским (махом имигрантским) групама поред декларативне једнакости ипак суштински ускраћују равноправне шансе за успех и напредовање на друштвеној лествици. Таква нагомилана фрустрација управо и јесте материјал који траже екстремне групе у жељи да га обликују за своје циљеве. А последњи напад у Паризу нас учи да у случајевима оваквог испирања мозга нема много везе да ли је неко одрастао у Бриселу или на пример у Бејруту.

Тероризам је попут воде, увек нађе пут, и не постоји делотворан рецепт који би у потпуности искоренио ову опасност, али би развијени свет требало да приступи макар њеном минимизирању. То међутим није могуће без обнављања друштава и институција у разореним земљама Блиског истока. Тај задатак не могу да обаве стране трупе, било да дејствују из ваздуха или са копна. Оба сценарија су испробана, оба су одвела регион у још већу катастрофу.

Отрежњујуће звучи скорашња порука премијера Ирака Хајдера ел Абадија да су ирачке снаге способне да поразе Исламску државу без помоћи страних борбених снага. Абади је рекао да су његовој земљи потребни обука, оружје и савети међународне заједнице, а не „стране снаге које се боре на територији Ирака”. Локални играчи, а не руске или америчке бомбе, представљају једини кључ у делотворној борби против ИД, и једини начин да ова друштва крену напред.

Најновији догађаји и гласања у Вестминстеру и Бундестагу нажалост сигнализирају баш супротно. Велики играчи су очигледно спавали на часовима после 11. септембра.