Svet opet loše odgovora teroristima

Ako je neko i pomislio da je svet posle 11. septembra 2001. naučio lekciju da se pošast terorizma ne može rešavati isključivo silom, događaji u toku ove sedmice su ga brutalno demantovali. Kao i pre 14 godina kada je Džordž Buš pozvao na globalni „rat protiv terorizma” zapadni svet danas tercira uz poklič francuskog predsednika Fransoa Olanda koji proglašava „sveopšti rat” protiv džihadista.

Iako je ishod bio unapred jasan, sve oči su sredinom nedelje bile uprte u britanski parlament koji je odlučivao da li će se Ujedinjeno Kraljevstvo uključiti u vazdušne udare u Siriji, kao što to uostalom čini i u Iraku. Za razliku od 2013, kada je Vestminster stavio rampu na ratni plan za Siriju, Dejvid Kameron je ovog puta dobio zeleno svetlo. I nije pomoglo ni apelovanje dela laburista da vojna akcija nema utemeljenje u javnom mnjenju (u nedelji uoči glasanja podršku vazdušnim udarima uskratilo je najmanje još pet miliona Britanaca), već su, naprotiv, opozicija i njen lider, iz usta premijera prekoreni kao „simpatizeri terorista”.

Ko je gledao britansku televiziju u danu glasanja mogao je da čuje šta o novoj ratnoj avanturi misle neke od perjanica britanskog brodoloma u Iraku 2003. godine. Načelnik Generalštaba iz tog perioda Majk Džekson ni danas očito nema dilemu po ovom pitanju i na televiziji Skaj poručuje da Britanci svakako treba da se uključe u bombardovanje. Ali, najvažniji deo onoga što je general Džekson ispričao jeste da je jasno da se udarima iz vazduha neće iole značajno naškoditi fanaticima Islamske države (ID). Pa, čemu onda tolika zagrejanost Dejvida Kamerona za skupi pohod koji je unapred predodređen za fijasko, kada, bar za sada, ni Amerikanci ni Britanci ne nameravaju da šalju pešadiju u obračun sa džihadistima?

„Reč je o solidarnosti i preuzimanju vođstva pre negoli o vojnoj i strateškoj koristi”, „Njujork tajms” citira jednog vojnog stručnjaka. Britanska reputacija kao svetske vojne sile, istina, jeste načeta još 2010. rezovima u vojnom budžetu, a dodatno je u očima poklonika agresivne spoljne politike poljuljana 2013. i odlukom da se ne krene u bombardovanje Sirije.

Trendu odlaska u ratne pohode ove nedelje nisu odoleli ni Nemci koji, čini se, nastoje da zauzmu poziciju nalik onoj za vreme bombardovanja SR Jugoslavije 1999. kada nisu direktno bacali bombe ali su pružali logističku podršku saveznicima iz NATO-a. Ideja koju je u petak odobrio Bundestag podrazumeva slanje 1.200 vojnika koji će opsluživati izviđačke avione, avione-tankere, kao i fregatu u Sredozemlju.

Ne treba biti preterano pronicljiv pa uočiti direktnu vezu između kriznih situacija i rasta popularnosti političara kojima pripadne uloga da čvrstom rukom konsoliduju povređenu naciju. Tako je bilo s Bušom, a tako je sad i s Olandom. U Francuskoj se, naime, danas održavaju regionalni izbori, a sondaže javnog mnjenja pokazuju novi skok u popularnosti predsednika. Oland koji je koliko prošle godine otpisivan kao „politički mrtvac” i najmanje popularan predsednik u modernoj francuskoj istoriji dobio je značajnu simpatiju sunarodnika nakon ovogodišnjih tragičnih događaja – napada na „Šarli edbo” i nedavne terorističke akcije u Parizu. No, tu treba imati na umu da je ovako izazvana popularnost kratkog daha, i da je bum koji je Oland doživeo nakon januarskih terorističkih napada u nekoliko narednih meseci iščileo, da bi se ponovo vratio posle novembarskih zločina.

Nije, međutim, samo zapadni svet utrčao u klopku pogrešnog odgovora na terorizam kojim se samo dodatno pothranjuje bujanje ove pošasti. Kada je Rusija odlučila da se umeša u ratna zbivanja u Siriji, Ruska pravoslavna crkva je poručila da Moskva vodi „sveti rat” protiv džihadista Islamske države. Mnogima je to u sećanje prizvalo opaske Džordža Buša o „krstaškom ratu” koji je poveo u Iraku. Matrica u kojoj se cilja na različitosti, naročito religijske, između „nas” i „njih” izuzetno je zavodljiva za kratkoročnu  političku upotrebu. Svejedno, nije ništa manje opasna jer upravo takva dihotomija u sebi nosi klicu koju fanatici u Al Kaidi, ID ili nekoj trećoj organizaciji tog kova, spremno eksploatišu kao „dokaz” o težnji Zapada za supremacijom nad muslimanskim svetom, na koju je, je li, potrebno žestoko odgovoriti.

Uvidom u biografije terorista koji su kukavički pokosili živote 130 Parižana jasno je da većina nije ponikla na Bliskom istoku. Mahom su to mladići rođeni i odrasli u Evropi, formirani u zapadnom kulturološkom obrascu. Otkud onda tolika želja za smrću, svojom i drugih oko sebe?

Ako vratimo film samo nekoliko meseci unazad, u vreme napada na „Šarli ebdo” i prodavnicu sa košer hranom, setićemo se da su stručnjaci tada govorili o „dva Pariza” – belačkom i imigrantskom – koji iako predstavljaju deo istog grada, sem toga nemaju ama baš ništa zajedničko. Na sceni je takozvani fenomen „staklenog plafona” gde se određenim socijalnim i religijskim (mahom imigrantskim) grupama pored deklarativne jednakosti ipak suštinski uskraćuju ravnopravne šanse za uspeh i napredovanje na društvenoj lestvici. Takva nagomilana frustracija upravo i jeste materijal koji traže ekstremne grupe u želji da ga oblikuju za svoje ciljeve. A poslednji napad u Parizu nas uči da u slučajevima ovakvog ispiranja mozga nema mnogo veze da li je neko odrastao u Briselu ili na primer u Bejrutu.

Terorizam je poput vode, uvek nađe put, i ne postoji delotvoran recept koji bi u potpunosti iskorenio ovu opasnost, ali bi razvijeni svet trebalo da pristupi makar njenom minimiziranju. To međutim nije moguće bez obnavljanja društava i institucija u razorenim zemljama Bliskog istoka. Taj zadatak ne mogu da obave strane trupe, bilo da dejstvuju iz vazduha ili sa kopna. Oba scenarija su isprobana, oba su odvela region u još veću katastrofu.

Otrežnjujuće zvuči skorašnja poruka premijera Iraka Hajdera el Abadija da su iračke snage sposobne da poraze Islamsku državu bez pomoći stranih borbenih snaga. Abadi je rekao da su njegovoj zemlji potrebni obuka, oružje i saveti međunarodne zajednice, a ne „strane snage koje se bore na teritoriji Iraka”. Lokalni igrači, a ne ruske ili američke bombe, predstavljaju jedini ključ u delotvornoj borbi protiv ID, i jedini način da ova društva krenu napred.

Najnoviji događaji i glasanja u Vestminsteru i Bundestagu nažalost signaliziraju baš suprotno. Veliki igrači su očigledno spavali na časovima posle 11. septembra.