Od Balkana do Islamske države

Specijalno za „Politiku”
Njujork – Debata o bezbednosti u Evropi će u budućnosti imati fundamentalno drugačiji kurs zbog stvaranje Islamske države (ID) u delovima Iraka i Sirije, migrantske krize i dva terorističkih napada u Parizu. Šengenski dogovor će možda biti tek prva žrtva novonastale situacije. Takođe, postoji nekoliko razloga za rast evropske zabrinutosti za stanje bezbednosti na jugoistoku kontinenta: takozvana „balkanska ruta” postala je glavni tranzitni koridor za migrante, moguća je povezanosti balkanskih krijumčara oružja sa teroristima u Parizu, a tu je i činjenica da oružju i municija korišćeni u oba ovogodišnja napada u Parizu, barem delimično vode poreklo sa prostora bivše Jugoslavije.

Za političare, diplomate, i stručnjake za bezbednost širom Evrope, teroristički napadi u Parizu bi trebalo da podstaknu volju za konačnim obračunom sa mrežama ID-a na Balkanu, pogotovo zbog toga što nigde na kontinentu sledbenici ove i njoj sličnih organizacija nemaju toliko slobodnog prostora za delovanje. U septembru 2014. albanski minister spoljnih poslova Ditmir Bušati je priznao da sledbenici ID-a imaju svoje kampove za obuku u toj zemlji, a pre par nedelja ministar bezbednosti BiH Dragan Mektić se javno požalio na činjenicu da u nekim mestima u Bosni „ne funkcioniše pravna država. Te zajednice odbijaju da priznaju ovaj pravni poredak… Kako je moguće da recimo u Maoči uspostavljaju svoje straže, prave punktove...”

Razmere problema su već ozbiljne. Dok se pre pedeset godina broj islamističkih ekstremista na Balkanu, uglavnom onih u krugu oko Alije Izetbegovića, mogao nabrojati u nekoliko stotina pojedinaca, danas broj ljudi na Balkanu koji su prihvatili politički i ideološki program Islamske države broji nekoliko stotina hiljada.

Nekoliko faktora objašnjava rast ovog fenomena. Prvo, Izetbegovićevom pokretu je data mogućnost da preuzme kontrolu nad teritorijom i institucijama, što je uvek opasna kombinacija, kao što smo videli u  slučajevima Avganistana pod talibanima, Gaze pod Hamasom, ili sadašnje Islamske države pod Abu Bakr el Bagdadijem. Drugo, balkanski ratovi devedesetih godina doveli su novu generaciju još opasnijih džihadista na prostoru jugoistočne Evrope. Treće, radikalni režimi poput Saudijske Arabije i Irana investirali su milijarde dolara na Balkanu, finansirajući islamističke medije i propagandu, kao i sponzorisanje lokalnih klerika u bliskoistočnim školama gde su usavršavali najekstremnije interpretacije vere.

Nije slučajnost da su sve vođe ovog pokreta, od Nedžada Balkana do Nusreta Imamovića, Muhameda Porča i Bilala Bosnića studirale u zemljama poput Egipta, Jordana, Sirije i Saudijske Arabije.

Ovi faktori su zajedno stvorili značajnu bazu podrške simpatizera ID-a na Balkanu. Empirijski dokazi za ovo vide se u rezultatima ankete koju je sproveo institut Pju 2011. Iz ovog istraživanja najvažnije je naglasiti da se jasno vidi da je muslimansko stanovništvo jugoistočne Evrope daleko najliberalnije i najumerenije muslimansko stanovništvo na svetu. Međutim, na pitanja koja se tiču na primer uspostave šerijata, legitimnosti samoubilačkih napada i drugih vidova nasilja da bi se „branio Islam”, oko kamenovanje za brakolomstvo, i smrtne kazne za one koji napuste Islam, kao i za moralnu ispravnost poligamije – rezultati pokazuju da je oko 400.000 ljudi u Albaniji, BiH i na Kosovu prihvatilo ono što je u suštini ideološki projekat Islamske države. (Ostale zemlje jugoistočne Evrope nisu bile uključene u anketu.)

S obzirom na ovakve brojke, nije iznenađujuće da rezultati određenih studija pokazuju da, po glavi stanovnika, najveći broj evropskih dobrovoljaca za Islamsku državu i druge islamističke pokrete u Siriji i Iraku dolazi upravo iz BiH, Kosova i Albanije.

Javno promovisana ideologija ovog pokreta dokazuje opasnu prirodu fenomena, i kakav uticaj ona ima na omladinu. Tako i Nusret Imamović i Bilal Bosnić opravdavaju i slave samoubilačke napade; Bosnić je poznat po pesmi u kojoj peva „Sa eksplozivom na našim grudima otvorićemo put džihadu”. Pod uticajem ovakvih ljudi, sve je češći fenomen samoubilačkih napada, koji je pre dvadeset godina bio nepoznat na Balkanu. Mirsad Bektašević je pripremao samoubilačke napade na zapadne ambasade u Sarajevu 2005. godine, a u periodu između 2014. i 2015. godine tri čoveka iz BiH i sa Kosova (Blerim Heta, Emrah Fojnica i Fatlum Shalaku) izvršili su samoubilačke napade u Siriji i Iraku. Imam s Kosova Zekerija Kazimi je na Jutjub postavio predavanje u kome ubeđuje sledbenike da je „krv nevjernika naš najslađi napitak”. Dok je u BiH islamskom ekstremisti Fatmiru Alispahiću, u trenucima kad ne napada Amerikance, Jevreje ili Srbe, omiljenu metu predstavlja – gej populacija.

Za veći deo u poslednjih dvadeset pet godina (s kraćim izuzetkom posle napade 11. septembra) američki i evropski zvaničnici su uglavnom ignorisali ovaj problem, ili pokušavali da ga sakriju. Na primer, posle napada na američku ambasadu u Sarajevu u septembru 2001, u izveštaju Kancelarije visokog predstavnika u BiH (OHR) koji je upućen generalnom sekretaru UN-a, napad je spomenut jedino u paragrafu 88 (od 98). Čak i posle napada, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Valentin Incko je, u intervjuu za Al Džaziru, tvrdio da „vehabije u Bosni nisu pretnja Evropi”.

Nastojanja OHR-a i drugih međunarodnih institucija da prikriju terorističke pretnje sa ovih prostora imaju dugu istoriju. U januaru 2004, bivši visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Pedi Ešdaun izjavljuje da teroristi koji su bili povezani sa napadima na Njujork i Vašington u septembru 2001 „nisu imali nikakve veze s Bosnom.” Još nije jasno da li je Ešdaun namerno lagao ili je bio prosto neuk.

Međutim, ono što je poznato jeste da je „mozak” tih napada (bosanski državljanin Halid Šeik Muhamed), „koordinator” napada (Ramzi Binalšib), „regrutni oficir” pilota-otmičara (Muhamed Hajdar Zamar), dva otmičara (Halid al Mindar i Navaf al Hazmi), kao i razni pomagači – svi su bili u Bosni devedesetih godina. Izgleda da su i finansijeri napada bili u Bosni.

Sarajevski „biznismen” Reda Sejam, inače poznati svetski džihadista, je dao 250.000 dolara jednoj osobi u Hamburgu, takođe „biznismenu” po imenu Mamoun Darkazanli. Posle 11. septembra istražitelji su pronašli da je Darkazanli prebacivao pare Muhamedu Ati, jednom od direktnih izvršilaca terorističkog napada na SAD.

S obzirom na ove činjenice, pokojni Ričard Holbruk nije preterivao kad je izjavio da bi da nije bilo mirovnog sporazuma u Dejtonu „napadi 11. septembra verovatno bili planirani u Bosni, a ne u Avganistanu”.

Cena neodgovornosti međunarodnih zvaničnika da se pokrene borba protiv balkanskih mreža Islamske države u poslednjih se par godina vidi u sve učestalijim pretnjama i napadima. Bilal Bosnić, koga je italijanska štampa nazvala „ID-ov lovac na glave u Evropi,” i koji je godinama razvijao svoju mrežu po Bosni, Sloveniji i Italiji uhapšen je tek u septembru 2014. Nusret Imamović, koji je, takođe, godinama bio aktivan u BiH, od strane američkog Stejt departmenta je istog meseca proglašen za „globalnog teroristu”, ali je do tada već napustio Bosnu i pridružio se frontu Al Nusra u Siriji.

Sandžački vehabija Mirsad Omerović poznat i kao Ebu Tejma, koji je osumnjičen za regrutovanje 160 evropskih džihadiste za ID, neutralizovan je tek u novembru 2014. kada je austrijska policija pokrenula najveću bezbednosnu operaciju protiv raznih islamističkih mreža u istoriji zemlje.

U januaru 2015, veteran bosanskog džihada Naser bin Ali al Ansi, inače vođa Al Kaide na Arapskom poluostrvu, preuzeo je odgovornost za napad na redakciju časopisa „Šarli ebdo” u Parizu. U februaru, američki FBI je pohapsio bosansko-američku terorističku mrežu koja je podržavala bosanske džihadiste u ID-u. U aprilu, osoba povezana sa povratnicima sa sirijskog ratišta ubila je dva policajca u Zvorniku, u julu su kosovske bezbednosne snage otkrili plan grupe džihadista da otruju rezervoare oko Prištine. U oktobru 2015. Amerikanci su uhapsili Kosovara Ardita Ferizija, koji je optužen da je hakovao lične podatke više od 1.300 američkih vojnih i državnih službenika i predao te podatke ID-u; u novembru je čovek povezan sa veteranom sirijskog džihada ubio dva vojnika u Rajlovcu pored Sarajeva, a ovog meseca policijske službe u Italiji i na Kosovu su otkrile mogući atentat na papu u kojem je učestvovalo četvoro džihadista sa Kosova.

Još nije jasno da li su ove poslednje međunarodne akcije protiv ID-ovih balkanskih mreža stigle prekasno i u nedovoljnom intenzitetu. Bivši šef ćelije u CIA za praćenje Bin Ladena, Majkl Šejer, obelodanio je da su SAD imale deset prilika da ubiju ili uhapse Bin Laden u periodu od 1998. do 1999. godine. Nažalost, dok je Osama bin Laden planirao svoje napade na Ameriku, Bil Klinton je planirao sopstvene napade na Srbiju, tako da su izgubljene mnoge šanse da se spreči najveće masovno ubistvo u američkoj istoriji.

Istorijske paralele sa trenutnom situacijom su očigledne. Dok po jugoistočnoj Evropi jedan od najbrutalnijih terorističkih pokreta u istoriji širi propagandu, gradi sopstvenu infrastrukturu, regrutuje nove pripadnike i planira nove akcije, međunarodni zvaničnici pokušavaju ubediti javnost da najveću bezbednosnu pretnju na Balkanu predstavlja datum nekog praznika ili referendum nekih građana. Pitanje je da li imamo razloga da se nadamo da nas ova istorijska paralela neće opet odvesti do tragičnog kraja.

*Autor je predsednik Sirekona (SEERECON), firme za strateški konsalting i analizu političkog rizika u jugoistočnoj Evropi