Памтићу у 2015: Стеван Филиповић, редитељ

Редитељ филмова „Шејтанов ратник” и „Шишање” у овој години представио је нови филм „Поред мене” у којем је осликао младе данас и њихову комуникацију на друштвеним мрежама, као и њихов однос према ентузијастима у нашем образовном систему, посебно после дигиталне револуције. За овај филм, који је један од најгледанијих у домаћим биоскопима током 2015. године, Филиповић је награђен на фестивалима у Пули и Сарајеву.

ДОГАЂАЈ ГОДИНЕ

Нажалост, терористички напади у Паризу. На домаћем терену, даља дезинтеграција државе и ход ка ауторитаризму.

ПРОМАШАЈ ГОДИНЕ

Медији у Србији. Не сви, али 99 одсто. Деградирани и профанисани до крајњих граница, дозволили су да се, у неким тренуцима, чак приближе хушкању на насиље, бешчашћу и полтронству из деведесетих година, незапамћеном у модерној европској историји. Плашим се да су последице медијске пустоши у којој живимо озбиљне и тешко поправљиве.

ДОМАЋА ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ

Заштитник грађана Саша Јанковић, који показује да је могуће радити свој посао озбиљно и професионално и одолевати невероватно јаким и агресивним притисцима. Нешто као Харви Дент из „Бетмена”, на почетку каријере. Надам се са срећнијим завршетком приче. Постао је симбол државне институције која функционише, највише захваљујући глупости и незајажљивости противника демократије у овој земљи.

СТРАНА ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ

Јединствени Леонард Нимој (1931–2015), Мр Спок из серијала „Звездане стазе”. Нимој је у својој више од шест деценија дугој каријери постао синоним за жанр научне фантастике и често је поистовећиван с улогом рационалног полувулканца, који се бори са својом људском, емотивном страном.

КОНЦЕРТ ГОДИНЕ

Не могу да се одлучим између сјајних наступа пијанисткиње Наде Колунџије и сопрана Катарине Јовановић на отварању Трећег фестивала „Бунт” у Београду, којих се не би постидео ни неки врхунски фестивал у Њујорку, и нечега потпуно другачијег – концерта Робија Вилијамса на Ушћу. Не слушам превише такву музику, али је Роби успео да направи озбиљну фешту, посебно са неколико песама посвећених групи „Квин” и Фредију Меркјурију, које су се сјајно уклопиле у програм.

РОМАН ИЛИ КЊИГА ГОДИНЕ

То је свакако Уелбеково „Покоравање”. Политичка сатира старог циника и песимисте убола је неуралгичну тачку данашње Европе. Посебно је смешно што функционише као нека врста Роршахове мрље за читаоце. Десничари је читају као суви реализам, штиво које потпирује све њихове страхове и параноје, памфлетски левичари је брже-боље жигошу као „исламофобну”, а неки испод површинских слојева виде пишчево бритко разрачунавање с површношћу европских интелектуалаца (и не само интелектуалаца), којима постаје све лакше манипулисати.

ФИЛМ ГОДИНЕ

„Побеснели Макс: ауто-пут беса”. Поред тога што је ветеран Џорџ Милер (1945) одржао мастер-клас из режије акционих секвенци и дупло млађим колегама, овај филм представља и нешто драматуршки свеже и моћно – пунокрвни феминистички спектакл какав одавно није виђен на великом платну. Побеснели Макс из наслова све време је у другом плану, а тежиште филма је на побуњеним супругама патријархалног тиранина, бакицама бајкеркама и феноменалној Шарлиз Терон у улози императорке Фуриозе.

ТЕХНИЧКА НОВОТАРИЈА ГОДИНЕ

Потпуно функционални сферични робот-дроид „ББ-8” из филма „Ратова звезда: буђење силе”. Занимљиво је што је редитељ решио да се врати механичким специјалним ефектима, уместо компјутерски генерисаних, који су доминирали холивудским филмовима у последњих петнаестак година.

ШТА ЋЕ ОБЕЛЕЖИТИ 2016. ГОДИНУ?

Надам се, успех и квалитет седме епизоде „Ратова звезда”. Мало ескапизма и наде није наодмет у свету који се полако распада под теретом избегличких и економских криза, тероризма, повампирених хладноратовских тензија, неједнакости и сиромаштва.