Cпас за села и Србију

Србија има 4.709 села, а у сваком од њих 1.034 данас живи мање од 100 становника. Ако се садашњи процес настави, за деценију и по у четвртини села остаће само споменици као доказ скорашњег живота. И док људи у градовима немају шта да раде, у селима нема ко да ради. Села изумиру, а не користи се шанса да се ти негативни трендови зауставе, самим тим и да се развијају рурална подручја. То би био и пут за смањивање незапослености. Наиме, од десет радника који су остали без посла, више од половине могло би да се запосли у руралним подручјима Србије. Повратак на село не значи, међутим, враћање радника мотици, ралу и трактору, већ њихово запошљавање у области модерне пољопривреде. Такав начин вођења руралне политике био би спас за села, али и за Србију.

Питајући се шта да се ради на путу за спас села, аутор књиге „Села у Србији”, у издању Републичког завода за статистику, др Милован Митровић истиче да нам је потребна нова социјална и аграрна реформа.

Новим законима о поседовању, коришћењу и располагању пољопривредним земљиштем треба посебно нагласити значај плодне земље као ограниченог природног добра над којим нико не може да има неограничену својину, истиче Митровић. Нове земљишне законе треба прилагодити најбољој српској и европској правној традицији у којој су уравнотежене економско-тржишне и социјално-егзистенцијалне функције пољопривредног земљишта за сељаке, предузетнике и Србију. Аграрну реформу тиме бисмо довели у оквире уравнотежених тржишних и државно-планских начела привређивања и тако би она постала стуб социјално одговорне аграрне економије и одрживог руралног развоја. За Србију би у том смислу била корисна искуства Данске, Аустрије, Немачке или Француске, која би се у реформи земљишних (власничких и других) односа могла комбиновати с најбољом српском традицијом у којој својина над земљом никад није била апсолутна и неограничена.

Због тога би убудуће приликом коришћења, а нарочито при купопродајама земљишта, требало зарачунавати стварну диференцијалну ренту одговарајућих земљишних парцела. То што је нека просечна парцела постала баснословно скупа зато што је поред ње новоизграђени систем за наводњавање и ауто-пут или је постала привлачна за изградњу стамбено-пословних објеката, није заслуга њеног власника, па ни приходи од продаје или закупа не могу припасти само њему. Такве парцеле морале би да буду знатно више опорезоване, а надокнада за њих у реституцији имовине морала би да буде знатно мања. Новчани фонд који би се тако оформио користио би се за подршку онима који би са својим породицама отишли у пределе који остају без сеоског становништва да би се тамо бавили пољопривредом. У тим крајевима држава би куповала или закупљивала, нпр. на 50 година, напуштене куће и пољопривредна газдинства и давала их на коришћење онима који би их користили, а немају сопствена средства за пристојну егзистенцију.

Организациони облик ових аранжмана биле би сеоске задруге општег типа у којима би се могли наћи и организационо повезати, па и интересно умрежити, стари одсељеници – власници и нови досељени корисници напуштених пољопривредних газдинстава у подручјима у којима је изражена депопулација. Такве задруге – матице могле би да имају, с једне стране, своје сеоске (произвођачке и прерађивачке) и, с друге, градске (трговачке и потрошачке) одељке.

Мрежа сеоских и градских задруга је најбоља, а заправо и једина реална алтернатива мултинационалним трговинским ланцима који нашим произвођачима премало плаћају здраве пољопривредне производе, а нашим потрошачима скупо продају храну сумњивог квалитета. Тако би било могуће да произвођачи производе здраву храну за познате потрошаче, који би у њих имали пуно поверење.

На прецизно утврђеним својинским овлашћењима над пољопривредним земљиштем, као и над другим објектима и финансијским капиталом који се активира у пољопривреди, успоставили би се различити организациони облици пољопривредне производње, прераде и промета пољопривредних производа.

У области финансијских услуга у пољопривреди држава би требало да оснује аграрну развојну банку преко које би била пласирана средства из аграрног буџета, кредитирана и субвенционисана пољопривредна производња и извоз пољопривредних производа. Ова банка истовремено би имала обавезу да контролише пословање штедно-кредитних одељења у пољопривредним задругама, чије постојање и деловање треба поново омогућити новим законом о задругама, као и одговарајућим одредбама закона о облигационим односима и другим за ово релевантним прописима. Тиме би било осигурано и законито финансијско пословање штедно-кредитних одељења задруга и обезбеђен новац задругара.

Члан Одбора за село САНУ и члан Научног друштва економиста