Бојкот

УЗГРЕД БУДИ РЕЧЕНО
„Драги Срби,

Државе које су признале независност Косова планирају да одрже три донаторске конференције за владу Косова у наредних годину дана. Сваки динар који Срби оставе компанијама из држава које признају независност Косова може постати динар дат Тачију и осталим убицама српске деце. Где је могуће бојкотујмо предузећа из држава које признају независност Косова и не дозволимо да наш новац служи прављењу друге шиптарске државе на нашој територији”. Следи списак компанија које треба бојкотовати.

Јесте ли већ добили овакав мејл? Ја нисам, а плашим се да знам и зашто. Стрепим да је то зато што радим у фирми која је напола немачка (џаба што је остатак српски), а текстове пишем на компјутеру који прави компанија из земље која је већ признала „другу шиптарску државу на нашој територији” (не смем ни да питам која је прва).

Истина, нисам загледао пажљиво, постоји могућност и да ми је компјутер произведен у пријатељској Кини. Ал’ опет, аутор текста није прецизирао да ли је прихватљиво куповати и користити робу чију производњу финансира непријатељски капитал, али праве пријатељске руке.

А баш сам хтео да се солидаришем и да тај мejл шаљем свим својим пријатељима и рођацима, мада не знам дал’ су баш сви подобни и да га приме.

Мислим, шта ако ми се неко од рођака или пријатеља у међувремену запослио у некој страној банци или супермаркету, а ја га позивам да их бојкотује? Хоће ли разумети да то није ништа лично? Оно јесте да је то динар мање у њиховом новчанику, али је и динар мање Тачију.

Ипак, решио сам да се распитам ко је добио тај мejл и да тражим да га проследи и мени да се укључим у акцију. Мада, нисам баш сигуран да ли је сад прави тренутак да се почне бојкот непријатељске робе и услуга, односно да се пређе на оне из наше и нама пријатељских земаља? Није ли можда паметније сачекати да се бар већина држава изјасни о томе да ли подржава или не подржава независност Косова. Мислим, шта ако ја сад, рецимо, продам свој непријатељски мобилни телефон да бих купио неки подобнији (узгред, да ли праве Руси мобилне телефоне?), а онда и та „земља производње” призна. У горенаведеној поруци не пише хоће ли аутор или држава да ми надокнаде трошкове куповине новог телефона.

Исто важи и за промену банке. Јесу у писму лепо побројане све непожељне, али не могу ја сваке недеље, како која држава призна, да отварам рачун у другој банци и склапам нови уговор о рефинансирању кредита. Ја јесам патриота, али то, бре, кошта. А аутор писма не помиње никакав фонд солидарности за оне који се прикључе бојкоту.

И шта ћемо са мобилним оператерима? У писму се јасно каже да треба да бојкотујемо аустријски ВИП и норвешки Теленор, ама остале су две непознанице. Прво, зашто Теленор кад су Норвежани за сада само најавили да ће признати, али још нису признали (је л’ сето зове превентива), а друго – шта ћемо с Теленором, ако Норвешка ипак призна? Да га поново назовемо Мобтел и вратимо га Богољубу Карићу, пошто претходно повучемо кривичне пријаве против њега (ипак је он Србин). Морам да знам, да не мењам џабе број и прелазим у српски Телеком. Који, мањим делом, припада и компанији из Грчке. Која ће се о питању Косова „изјаснити у каснијој фази”...

А да ми ипак откупимо назад све наше фирме, да не лупамо главу које су подобне, а које не?