Охлађено сећање на геноцид

Маракеш – Заиста је то био импресиван призор када су на велику сцену маракешког Конгресног центра, један за другим, изашла чак 24 канадска филмска ствараоца. Кинематографији ове земље 15. Маракеш фестивал приредио је почаст уз филмску ретроспективу, баш као што је прошле године то био случај са кинематографијом Јапана.

Шеф канадске делегације је Атом Егојан, филмски и позоришни редитељ, писац и продуцент јерменског порекла, аутор награђиваних филмова попут: „Егзотике”, „Клои”, „Слатка сутрашњица” (две номинације за Оскара), „Фелицијино путовање”, „Обожавање”, „Арарат” (о геноциду над Јерменима)... И овог последњег филма „Запамтити”, приче о једном забораву на холокауст, који је после светске премијере у Венецији, синоћ имао и северноафричку премијеру у Маракешу.

У разговору специјално за „Политику“ Атом Егојан говори о свом новом филму, канадском јединству у различитости, једној сличности са Камероном и чаролији званој опера...

Ваш филм „Запамтити” показује да холокауст још увек изазива бес и љутњу што се тако нешто уопште могло догодити?

Да, и бес и љутња су присутни, али постоји и нешто што се зове и охлађено сећање на почињени геноцид и то у цивилизованој земљи која је родила Гетеа, Шилера. Али, мој филм „Запамтити” није филм о геноциду. То је последња прилика да се каже нешто на ову тему док су још увек међу живима и преживеле жртве и починиоци злочина. Зато је овај филм јединствен. Да сам га снимио тек за пет година, могао би да се сврста у период драму. Моји глумци су такође старци – Кристофер Пламер и Мартин Ландау и видети њих како су својим улогама приступили са тако специфичним емоцијама и снагом, заиста је нешто што je незаборавно и важно.

Упознала сам многе Јевреје који кажу да њихови преживели родитељи не могу више да гледају филмове о холокаусту?

У филму „Запамтити” нема флешбекова на тај период. Он је неуобичајен по томе што је за разлику од других филмова на ову тему смештен у садашњицу и говори о томе да осећај за правду никада не застарева.

Ово је и филм о варљивости сећања, о губитку памћења и то не само зато што главни јунак пати од деменције?

Поента је у томе што ми полако губимо памћење на догађаје везане за холокауст, што сувише лако апстрахујемо идеју о томе да је постојао део цивилизованог друштва који је био спреман да се претвори у машине за убијање. Неки од „шрафова“ те машине су и данас живи. Проживели су живот мирно, као да се ништа није догодило. Уљуљкали су се у губитак памћења.

Реч је о истинитој причи?

Да. Писац Бењамин Аугуст сведок је једног таквог случаја да се учесник у злочинима у Аушвицу читав свој живот издавао за жртву, за једног од преживелих тих страхота у логору и да је на крају сам себе убедио у ту „велику истину”.

И данас смо окружени злочином, играмо се ватром као да ништа нисмо научили из прошлости. Kако ви гледате на ово што се данас догађа?

Најгора ствар која може да нам се деси јесте да будемо терорисани и да тероришемо. Недавни догађаји у Паризу променили су наш свет на дубок начин. Ужаснути смо бруталношћу тих напада и случајношћу жртава, али када бисмо сада променили начин на који разумемо и сопствену и културу других, начинили бисмо велику грешку.

Канадском филму овде је приређен велики омаж, приказују се дела која рефлектују сву различитост ваше земље, можемо ли да говоримо о јединственом канадском идентитету?

Канадски филм је производ толико много различитих филмских компанија и аутора и толико много различитих филмских узора, језика и култура. Срећом, постоји нешто што се зове добро организован систем који дозвољава изражавање различитости. Долазимо из међусобно различитих окружења, али сви радимо унутар оквира унифицираног система. Оно што чини наш идентитет управо је различитост. Тако једноставно. Ми у Канади јесмо нека врста експеримента, али смо стабилни. Можда смо и најбољи пример једнакости и отворености за друге и другачије.

Можемо ли вас дефинисати као представника канадског мејнстрима?

Ха! Мене сигурно не, али свакако можете тако дефинисати Џејмса Камерона. Он је мејнстрим! У истој години (1997) били смо номиновани за Оскара, он за холивудски, ја за канадски филм. Помислио сам како је то сјајно – два Канађанина међу номинованима. Два чудака, од којих је један рођен у малом канадском месту, а снимио је блокбастер, а други је Канађанин јерменског порекла рођен у Египту, са малим филмом о трагедији школског аутобуса сурваног у језеро. Тада ми је Камерон рекао да смо он и ја веома слични у начину и стилу рада, чак и да су нам филмови слични. Када сам га изненађен упитао на шта тачно мисли, одговорио ми је: „И ти и ја смо снимили филмове у којима је велике металне објекте тотално скршио лед!“. Тако је духовито алудирао на свој филм „Титаник“ и на мој далеко мање скуп и захтеван „Слатка сутрашњица“.

Је ли сада време да ви снимите неку комедију?

Најбоље комедије су оне до којих дођеш спонтано. Такви филмови су и најуспешнији. Мој најуспешнији филм код публике био је филм „Клои“. Можда и зато што је жанровски био најодређенији. Ако имате у филму звезду и имате жанр, лакше ћете „ухватити” публику.

Шта вас од филмских жанрова тренутно занима?

Тренутно истражујем научну фантастику и спремам један пројекат. Прочитао сам неколико изванредних научнофантастичних књига које просто маме на екранизацију. Једна од њих је историја вештачке интелигенције и говори о људима који су читав живот посветили изражавајући огромну личну потребу да је пронађу.

Прича о вештачкој интелигенцији може да буде и политичка тема?

О, да, може. Вештачка интелигенција може да буде следећи домен деловања разних политичких амбиција. Одједном постоји могућност стварања бића са мозговима који су напреднији од наших и таква бића се могу користити у политичке сврхе. Ипак овај пројекат ја више видим као телевизијски серијал него као филм.

У међувремену сте добар период провели режирајући опере. Шта постоји у опери чега нема у филму?

Постоји та могућност да устројим музику са сликом. Постоји и већа концентрација свих оних који су у раду опере укључени, али и већа концентрација публике, а тога у филму нема.

У последње три године сте адаптирали Моцарта, Баха, Штрауса и Вагнера, шта би било следеће?

Веома сам заинтересован за режију опере Леоша Јаначека. Овај чешки композитор створио је дивне опере попут „Из мртвог дома“ или „Катје Кабанове“, развио је оно што се зове говорна мелодија и његова музика је прожета занимљивим чешким фолклором.