Ohlađeno sećanje na genocid

Marakeš – Zaista je to bio impresivan prizor kada su na veliku scenu marakeškog Kongresnog centra, jedan za drugim, izašla čak 24 kanadska filmska stvaraoca. Kinematografiji ove zemlje 15. Marakeš festival priredio je počast uz filmsku retrospektivu, baš kao što je prošle godine to bio slučaj sa kinematografijom Japana.

Šef kanadske delegacije je Atom Egojan, filmski i pozorišni reditelj, pisac i producent jermenskog porekla, autor nagrađivanih filmova poput: „Egzotike”, „Kloi”, „Slatka sutrašnjica” (dve nominacije za Oskara), „Felicijino putovanje”, „Obožavanje”, „Ararat” (o genocidu nad Jermenima)... I ovog poslednjeg filma „Zapamtiti”, priče o jednom zaboravu na holokaust, koji je posle svetske premijere u Veneciji, sinoć imao i severnoafričku premijeru u Marakešu.

U razgovoru specijalno za „Politiku“ Atom Egojan govori o svom novom filmu, kanadskom jedinstvu u različitosti, jednoj sličnosti sa Kameronom i čaroliji zvanoj opera...

Vaš film „Zapamtiti” pokazuje da holokaust još uvek izaziva bes i ljutnju što se tako nešto uopšte moglo dogoditi?

Da, i bes i ljutnja su prisutni, ali postoji i nešto što se zove i ohlađeno sećanje na počinjeni genocid i to u civilizovanoj zemlji koja je rodila Getea, Šilera. Ali, moj film „Zapamtiti” nije film o genocidu. To je poslednja prilika da se kaže nešto na ovu temu dok su još uvek među živima i preživele žrtve i počinioci zločina. Zato je ovaj film jedinstven. Da sam ga snimio tek za pet godina, mogao bi da se svrsta u period dramu. Moji glumci su takođe starci – Kristofer Plamer i Martin Landau i videti njih kako su svojim ulogama pristupili sa tako specifičnim emocijama i snagom, zaista je nešto što je nezaboravno i važno.

Upoznala sam mnoge Jevreje koji kažu da njihovi preživeli roditelji ne mogu više da gledaju filmove o holokaustu?

U filmu „Zapamtiti” nema flešbekova na taj period. On je neuobičajen po tome što je za razliku od drugih filmova na ovu temu smešten u sadašnjicu i govori o tome da osećaj za pravdu nikada ne zastareva.

Ovo je i film o varljivosti sećanja, o gubitku pamćenja i to ne samo zato što glavni junak pati od demencije?

Poenta je u tome što mi polako gubimo pamćenje na događaje vezane za holokaust, što suviše lako apstrahujemo ideju o tome da je postojao deo civilizovanog društva koji je bio spreman da se pretvori u mašine za ubijanje. Neki od „šrafova“ te mašine su i danas živi. Proživeli su život mirno, kao da se ništa nije dogodilo. Uljuljkali su se u gubitak pamćenja.

Reč je o istinitoj priči?

Da. Pisac Benjamin August svedok je jednog takvog slučaja da se učesnik u zločinima u Aušvicu čitav svoj život izdavao za žrtvu, za jednog od preživelih tih strahota u logoru i da je na kraju sam sebe ubedio u tu „veliku istinu”.

I danas smo okruženi zločinom, igramo se vatrom kao da ništa nismo naučili iz prošlosti. Kako vi gledate na ovo što se danas događa?

Najgora stvar koja može da nam se desi jeste da budemo terorisani i da terorišemo. Nedavni događaji u Parizu promenili su naš svet na dubok način. Užasnuti smo brutalnošću tih napada i slučajnošću žrtava, ali kada bismo sada promenili način na koji razumemo i sopstvenu i kulturu drugih, načinili bismo veliku grešku.

Kanadskom filmu ovde je priređen veliki omaž, prikazuju se dela koja reflektuju svu različitost vaše zemlje, možemo li da govorimo o jedinstvenom kanadskom identitetu?

Kanadski film je proizvod toliko mnogo različitih filmskih kompanija i autora i toliko mnogo različitih filmskih uzora, jezika i kultura. Srećom, postoji nešto što se zove dobro organizovan sistem koji dozvoljava izražavanje različitosti. Dolazimo iz međusobno različitih okruženja, ali svi radimo unutar okvira unificiranog sistema. Ono što čini naš identitet upravo je različitost. Tako jednostavno. Mi u Kanadi jesmo neka vrsta eksperimenta, ali smo stabilni. Možda smo i najbolji primer jednakosti i otvorenosti za druge i drugačije.

Možemo li vas definisati kao predstavnika kanadskog mejnstrima?

Ha! Mene sigurno ne, ali svakako možete tako definisati Džejmsa Kamerona. On je mejnstrim! U istoj godini (1997) bili smo nominovani za Oskara, on za holivudski, ja za kanadski film. Pomislio sam kako je to sjajno – dva Kanađanina među nominovanima. Dva čudaka, od kojih je jedan rođen u malom kanadskom mestu, a snimio je blokbaster, a drugi je Kanađanin jermenskog porekla rođen u Egiptu, sa malim filmom o tragediji školskog autobusa survanog u jezero. Tada mi je Kameron rekao da smo on i ja veoma slični u načinu i stilu rada, čak i da su nam filmovi slični. Kada sam ga iznenađen upitao na šta tačno misli, odgovorio mi je: „I ti i ja smo snimili filmove u kojima je velike metalne objekte totalno skršio led!“. Tako je duhovito aludirao na svoj film „Titanik“ i na moj daleko manje skup i zahtevan „Slatka sutrašnjica“.

Je li sada vreme da vi snimite neku komediju?

Najbolje komedije su one do kojih dođeš spontano. Takvi filmovi su i najuspešniji. Moj najuspešniji film kod publike bio je film „Kloi“. Možda i zato što je žanrovski bio najodređeniji. Ako imate u filmu zvezdu i imate žanr, lakše ćete „uhvatiti” publiku.

Šta vas od filmskih žanrova trenutno zanima?

Trenutno istražujem naučnu fantastiku i spremam jedan projekat. Pročitao sam nekoliko izvanrednih naučnofantastičnih knjiga koje prosto mame na ekranizaciju. Jedna od njih je istorija veštačke inteligencije i govori o ljudima koji su čitav život posvetili izražavajući ogromnu ličnu potrebu da je pronađu.

Priča o veštačkoj inteligenciji može da bude i politička tema?

O, da, može. Veštačka inteligencija može da bude sledeći domen delovanja raznih političkih ambicija. Odjednom postoji mogućnost stvaranja bića sa mozgovima koji su napredniji od naših i takva bića se mogu koristiti u političke svrhe. Ipak ovaj projekat ja više vidim kao televizijski serijal nego kao film.

U međuvremenu ste dobar period proveli režirajući opere. Šta postoji u operi čega nema u filmu?

Postoji ta mogućnost da ustrojim muziku sa slikom. Postoji i veća koncentracija svih onih koji su u radu opere uključeni, ali i veća koncentracija publike, a toga u filmu nema.

U poslednje tri godine ste adaptirali Mocarta, Baha, Štrausa i Vagnera, šta bi bilo sledeće?

Veoma sam zainteresovan za režiju opere Leoša Janačeka. Ovaj češki kompozitor stvorio je divne opere poput „Iz mrtvog doma“ ili „Katje Kabanove“, razvio je ono što se zove govorna melodija i njegova muzika je prožeta zanimljivim češkim folklorom.