Немачко оружје у рукама терориста

Од нашег дописника
Франкфурт, Хајделберг – Када су терористи извршили терористички напад у Паризу, између осталог користећи и „Заставине” јуришне пушке М-70, многи западни медији, међу њима и немачки, пожурили су да објаве стереотипне приче о томе како је територија бивше Југославије и Албаније и даље највећи извор оружја које користе терористи. Премда су париски нападачи заиста користили „Заставине” пушке направљене крајем осамдесетих година у Крагујевцу, а потом послате у војна складишта у Словенији, Бодни и Херцеговини и Македонији, Балкан није главни извор наоружања за терористе, па и оне из Исламске државе (ИД). Напротив, нови извештај Амнести интернешнела указује да већи део арсенала с којим располаже ИД не потиче са Балкана, већ из западних земаља.

У новом извештају ова организација за заштиту људских права окривљује Запад због тога што су „деценије лоше контролисаних испорука оружја” Ираку обезбедиле ИД огроман арсенал оружја, укључујући и оно које је произведено у Немачкој.

„Велике количине и различите врсте наоружања које користи оружана група која себе назива Исламском државом јесте школски пример како несмотрена трговина оружјем јача злочине масовних размера”, саопштио је један од истраживача Амнестија Патрик Вилкен, истичући да су неодговорне испоруке оружја Ираку и „лабаве контроле на терену” допринеле јачању ИД и њене способности да масовно чини злочине над цивилима и да осваја територију.

Вилкен и његове колеге су извештај засновале на анализама стручњака и провереним хиљадама видео снимака и фотографија, које показују да припадници ИД користе оружје произведено у најмање 25 земаља, међу којима су Немачка, Русија, Кина и САД.

Највећи део свог оружја ИД је стекла тако што је у борби одузела ирачкој војсци, потом кроз нелегалну трговину или од пребеглих ирачких и сиријских војника. Осим тога, до већих количине војне опреме ИД је дошла приликом освајања војних касарни и полицијских станица у Мосулу, другом по величини града у Ираку. Део оружја је освојила и у ирачким градовима Фалуџа, Тикрит, Саклавија и Рамади и у деловима Сирије. Примера ради, само приликом Рамадија, града у централном делу Ирака, ИД је запленила „више од 100 оклопних борбених возила, укључујући десетине тенкова и оклопних транспортера”.

Ирачке залихе наоружања укључују, како оружје које је званични Багдад добио од Запада после свргавања Садама Хусеина, тако и оружје које је у време његове власти за време ирачко-иранског рата од 1980. до 1988. добила или купила од 34 земље, укључујући и тадашњу Западну Немачку.

Према извештају Амнестија, борци ИД су опремљени бројним борбеним пушкама Г-3 од немачког произвођача наоружања „Хеклер унд Кох” и немачке „Валтерове” пушке типа ККЈ из шездесетих година прошлог века. Осим тога, екстремисти имају и колекцију немачких митраљеза, који су наводно заробили у борбама против курдских снага, а на снимцима на којима џихадисти врше егзекуције заробљеника види се да користе и пиштоље немачке производње, а наводно у арсеналу имају и противтенковске ракете „Милан” немачко-француске производње.

Овај део арсенала ИД је освојио у борбама у Сирији са јединицама лојалним сиријском председнику Башару ел Асаду, али и курдским јединицама, које је Немачка минулих годину дана поприлично наоружала. Од Немаца Курди су добили укупно 500 ракета „милан” са додатном опремом, али је давне 1978. и Асадова власт од Немаца купила 4.400 комада ових ракета. Према подацима немачког министарства одбране, Курди су од Берлина добили и 240 ракетних бацача са укупно 3.500 ракета, потом 8.000 аутоматских пушака типа Г-3 са два милиона метака, 40 пушкомитраљеза типа МГ-3 с милион метака, 8.000 пиштоља типа П-1 исто са милион метака и 10.000 ручних граната.

Међутим, далеко од тога да и шверц оружја и нелегална трговина нису пут за немачко оружје до ратних подручја. На то указују подаци немачких царинских служби које су, на пример, 2011. и 2012. на немачким границама запленили око 5.100 комада оружја намењеног ратовању. Према објашњењу царинске полиције, само у десет одсто случајева покушано је да се оружје прошверцује из Немачке.

Стога оружје чешће стиже на ратна подручја јер произвођачи и надлежно министарство привреде, које даје дозволе за извоз наоружања, немају у потпуности контролу ко је крајњи купац. Тако се догодило да се немачке пушке Г-36, које могу да испале 750 метака у минути, нађу у рукама бораца у грађанском рату у Либији као и у Мексику у обрачунима нарко мафијашких група. Иако је у међувремену Бундестаг пооштрио правила о извозу оружја, у пракси и даље долази до тога да Немачка нема баш у потпуности контролу где је завршило наоружање направљено у немачким фабрикама.