Nemačko oružje u rukama terorista

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Kada su teroristi izvršili teroristički napad u Parizu, između ostalog koristeći i „Zastavine” jurišne puške M-70, mnogi zapadni mediji, među njima i nemački, požurili su da objave stereotipne priče o tome kako je teritorija bivše Jugoslavije i Albanije i dalje najveći izvor oružja koje koriste teroristi. Premda su pariski napadači zaista koristili „Zastavine” puške napravljene krajem osamdesetih godina u Kragujevcu, a potom poslate u vojna skladišta u Sloveniji, Bodni i Hercegovini i Makedoniji, Balkan nije glavni izvor naoružanja za teroriste, pa i one iz Islamske države (ID). Naprotiv, novi izveštaj Amnesti internešnela ukazuje da veći deo arsenala s kojim raspolaže ID ne potiče sa Balkana, već iz zapadnih zemalja.

U novom izveštaju ova organizacija za zaštitu ljudskih prava okrivljuje Zapad zbog toga što su „decenije loše kontrolisanih isporuka oružja” Iraku obezbedile ID ogroman arsenal oružja, uključujući i ono koje je proizvedeno u Nemačkoj.

„Velike količine i različite vrste naoružanja koje koristi oružana grupa koja sebe naziva Islamskom državom jeste školski primer kako nesmotrena trgovina oružjem jača zločine masovnih razmera”, saopštio je jedan od istraživača Amnestija Patrik Vilken, ističući da su neodgovorne isporuke oružja Iraku i „labave kontrole na terenu” doprinele jačanju ID i njene sposobnosti da masovno čini zločine nad civilima i da osvaja teritoriju.

Vilken i njegove kolege su izveštaj zasnovale na analizama stručnjaka i proverenim hiljadama video snimaka i fotografija, koje pokazuju da pripadnici ID koriste oružje proizvedeno u najmanje 25 zemalja, među kojima su Nemačka, Rusija, Kina i SAD.

Najveći deo svog oružja ID je stekla tako što je u borbi oduzela iračkoj vojsci, potom kroz nelegalnu trgovinu ili od prebeglih iračkih i sirijskih vojnika. Osim toga, do većih količine vojne opreme ID je došla prilikom osvajanja vojnih kasarni i policijskih stanica u Mosulu, drugom po veličini grada u Iraku. Deo oružja je osvojila i u iračkim gradovima Faludža, Tikrit, Saklavija i Ramadi i u delovima Sirije. Primera radi, samo prilikom Ramadija, grada u centralnom delu Iraka, ID je zaplenila „više od 100 oklopnih borbenih vozila, uključujući desetine tenkova i oklopnih transportera”.

Iračke zalihe naoružanja uključuju, kako oružje koje je zvanični Bagdad dobio od Zapada posle svrgavanja Sadama Huseina, tako i oružje koje je u vreme njegove vlasti za vreme iračko-iranskog rata od 1980. do 1988. dobila ili kupila od 34 zemlje, uključujući i tadašnju Zapadnu Nemačku.

Prema izveštaju Amnestija, borci ID su opremljeni brojnim borbenim puškama G-3 od nemačkog proizvođača naoružanja „Hekler und Koh” i nemačke „Valterove” puške tipa KKJ iz šezdesetih godina prošlog veka. Osim toga, ekstremisti imaju i kolekciju nemačkih mitraljeza, koji su navodno zarobili u borbama protiv kurdskih snaga, a na snimcima na kojima džihadisti vrše egzekucije zarobljenika vidi se da koriste i pištolje nemačke proizvodnje, a navodno u arsenalu imaju i protivtenkovske rakete „Milan” nemačko-francuske proizvodnje.

Ovaj deo arsenala ID je osvojio u borbama u Siriji sa jedinicama lojalnim sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu, ali i kurdskim jedinicama, koje je Nemačka minulih godinu dana poprilično naoružala. Od Nemaca Kurdi su dobili ukupno 500 raketa „milan” sa dodatnom opremom, ali je davne 1978. i Asadova vlast od Nemaca kupila 4.400 komada ovih raketa. Prema podacima nemačkog ministarstva odbrane, Kurdi su od Berlina dobili i 240 raketnih bacača sa ukupno 3.500 raketa, potom 8.000 automatskih pušaka tipa G-3 sa dva miliona metaka, 40 puškomitraljeza tipa MG-3 s milion metaka, 8.000 pištolja tipa P-1 isto sa milion metaka i 10.000 ručnih granata.

Međutim, daleko od toga da i šverc oružja i nelegalna trgovina nisu put za nemačko oružje do ratnih područja. Na to ukazuju podaci nemačkih carinskih službi koje su, na primer, 2011. i 2012. na nemačkim granicama zaplenili oko 5.100 komada oružja namenjenog ratovanju. Prema objašnjenju carinske policije, samo u deset odsto slučajeva pokušano je da se oružje prošvercuje iz Nemačke.

Stoga oružje češće stiže na ratna područja jer proizvođači i nadležno ministarstvo privrede, koje daje dozvole za izvoz naoružanja, nemaju u potpunosti kontrolu ko je krajnji kupac. Tako se dogodilo da se nemačke puške G-36, koje mogu da ispale 750 metaka u minuti, nađu u rukama boraca u građanskom ratu u Libiji kao i u Meksiku u obračunima narko mafijaških grupa. Iako je u međuvremenu Bundestag pooštrio pravila o izvozu oružja, u praksi i dalje dolazi do toga da Nemačka nema baš u potpunosti kontrolu gde je završilo naoružanje napravljeno u nemačkim fabrikama.