Страх је феномен луксуза

Аутор књига „Филозофија рада”, „Филозофија зла”, „Филозофија досаде”, „Филозофија моде”, „Филозофија страха”, „Филозофија слободе” (издања „Геопоетике”) Лаш Фр. Х. Свенсен, норвешки је филозоф који је први пут боравио у Београду, у организацији Српског ПЕН центра и у оквиру манифестације „Недеља норвешке књижевности”. 

Наши страхови су симболични. Шта страх од смрти, болести, бола, рата, терориста... говоре о људској врсти?

Ако се плашите значи да вам је стало до живота. Особа која се ничега не плаши њој ни до чега није ни стало. Рекао бих чак да је страх у неком смислу и користан. Међутим, његова штетност долази до изражаја у тренутку када почињемо да се плашимо погрешних ствари и то показујемо на погрешне начине. Са доласком на свет људи су врло рањива бића. Стога стално тежимо томе да свој положај учинимо што подношљивијим, да умањимо присуство зла, али онда почињемо да тражимо претњу чак и онда када нисмо директно угрожени. Желимо да држимо свој живот под контролом. Ако бисмо могли да идентификујемо изворе зла и елиминишемо их, свет бисмо учинили бољим. Проблем је у томе што људи често мисле да је добро све што учине у борби против зла. Али, то не стоји. Не можете користити то што је ваш противник лош да бисте доказали своју ваљаност. Највише ужасних ствари човечанства учињено је „из најбољих намера”, односно да би свет постао боље место. Моја књига о филозофији зла највећим делом заснована је на том појму зла из идеализма, када људи раде лоше ствари верујући да је то за опште добро. Брејвик је у Норвешкој убијајући младе људе био потпуно уверен у то да је на страни правде.

Пишете о томе да су наши највећи страхови засновани на туђим искуствима, што их чини нестварним. Међутим, да ли су због све чешћих напада терориста наши страхови сада реалнији?

Вероватноћа да ће неки обичан грађанин страдати у нападу терориста толико је мала да се тиме не треба оптерећивати. Наравно да државници тероризам треба озбиљно да схвате, легитимност власти и треба да буде заснована на томе да може да заштитити своје грађане. Али, ми, остали, о нападу терориста треба да мислимо колико и о паду метеора. Ово је одређени психолошки феномен: већина у обзир не узима статистику, пре се мисли о томе шта је оно најгоре што може да се деси уместо да разматра оно што је највероватније да се деси. Тако наша перцепција ризика постаје прилично искривљена. Страх је у неком смислу феномен луксуза, јер савремени човек живи сигурније него у било ком другом историјском тренутку. Реално, немамо много чега да се плашимо јер можемо да управљамо потенцијалним претњама тако да се оне никада не остваре. Људи се плаше остатака пестицида на поврћу које једу, али то није стварна претња, то је смешно. Да су у животној опасности, не би на то ни обраћали пажњу.

„Може да делује чудно што пишем књигу о томе да живимо у култури страха, будући да сам написао књигу о томе да живимо у култури досаде”, кажете. Како се међусобно допуњују ове две појаве, које су наизглед контрадикторне?

Чудно је то што се страх и досада добро уклапају у нашем свету, иако су наизглед супротстављени, на први поглед човеку који се плаши није досадно. Разлог због којег се досада и страх „лепо слажу” је тај што су људи у култури страха обузети тиме да уклоне све ризике из свог живота, да се затворе у сигурност, као у кулу од слоноваче, што је једна прилично досадна позиција. На све начине довијају се како би изашли из сопствене чауре, да би мало „зачинили” свој живот, а све више се баве и екстремним спортовима.

Онај ко поседује страх, има моћ. Ко поседује страх у већини европских земаља?

То је стална борба између влада, које спроводе мере контроле, невладиних организација, различитих интересних група које са својих страна контролишу страх. Политичке дискусије воде се углавном око тога од чега се, заправо, треба бојати. Али то су дискусије назадне политике, а не расправе о томе како да избегнемо могућу штету, при чему нам једино остаје да спречавамо да ствари не оду сасвим дођавола уместо да гледамо како да унапредимо своја друштва.

Како да се супротставимо страху?

Обратити пажњу на чињенице. Док сам писао књигу о страху постајао сам све оптимистичнији управо зато што сам проучавао статистике. Наравно да данас има много проблема у свету, али већина ствари иде у добром правцу. Ако бисмо кроз историју могли да изаберемо било које доба за живот свакоме бих рекао да је блесав ако не би изабрао управо ово наше време.

Ако се досада и страх добро слажу, да ли се добро уклапају страх и слобода?

Страх нарушава слободу ако је усмерен на погрешне ствари, парализује ако је прекомеран. Али, такође мислим да у неком смислу погрешно схватамо и слободу. У „Филозофији слободе” писао сам о негативној слободи, слободи од различитих ограничења. Врло је важно у политичком контексту бити ослобођен од одређених интервенција државе, имати слободу говора, али застрањујемо у погледу личне слободе зато што мислимо да су приврженост и обавезе према другим људима ограничења слободе. Мисли се да је права слобода лишена свих обавеза према другима, али то није слобода, то је једно велико ништа. Поента личне слободе јесте стварање простора у којем човек може слободно да изабере чему да се посвети. Пре неколико година, док сам писао о слободи, мој отац је добио рак и ја сам на годину и по напустио филозофију, вратио се кући и неговао га док није преминуо. Са становишта савременог схватања слободе то би било ограничење моје слободе. Али ствар је у томе што сам ја то изабрао јер ми је било стало. Свако од нас себи треба да постави питања: „До чега ми је стало? Да ли ми је стало до онога што у ствари не треба да ми значи?”. Ако човек живи у сагласју са одговорима на ова питања, онда је овладао својом слободом и значењем свог живота.

Како објашњавате то што људи свуда по интернету својевољно остављају своје личне податке, а да се уопште тога не уплаше?

Занимљиво је то колико смо забринути због владиног надгледања, што и треба да нас брине, али тако смо неопрезни када остављамо информације о себи на интернету. То је недостатак страха, због недостатка свесности. Имам и ја фејсбук профил, али строго контролишем податке које ту постављам. У мојој новој књизи говорим о усамљености, развијам претпоставку да друштвени медији, који су заменили уобичајене форме друштвености, не утичу на пораст усамљености као што се иначе мисли. Људи који су најактивнији на друштвеним мрежама такође имају и много сусрета лицем у лице са другима. Ниво усамљености заправо не расте, врло је стабилан, у Норвешкој је чак мањи него у свету. Поверење је најважнији фактор када је реч о нивоу усамљености у различитим државама. Земље које имају висок ниво општег поверења у друге имају нижи ниво усамљености, и обрнуто.