Судар меких сила

Британска влада је крајем новембра одлучила да светском сервису свог јавног сервиса Би-Би-Сија у следећих пет година обезбеди додатних 400 милиона евра како би проширио присуство у глобалном медијском простору и ојачао британску „меку силу”. У образложењу је напоменуто да је Би-Би-Си „најважнији извозни артикал културе и један од наших најбољих ресурса глобалног утицаја”. Сервис данас допире до 308 милиона људи широм света и циљ је да се та бројка до 2022. повећа на 500 милиона.

Европска унија је у јуну основала East StratCom Team (Источни тим за стратешке комуникације) са задатком да се „позитивним” порукама, промоцијом европских вредности, финансирањем медија и чвршћом регулативом „супротстави руској пропаганди”.

Овај тим ће се посебно усредсредити на „источно суседство”, односно на државе које су некад биле део Совјетског Савеза, у којима постоји плодно тле за „дезинформационе активности страних актера”.

Истовремено, водећи конгресмени у Вашингтону упозоравају да „руска пропаганда може бити опаснија од сваке војске, јер нема те артиљерије која може да заустави ширење њихових лажи које подривају безбедносне интересе САД у Европи”, речи су председника Спољнополитичког комитета Представничког дома Еда Ројса, који са колегама тражи „робустан одговор САД”.

Све ово су само неки од елеменaта текућег „медијског хладног рата” који прати заоштравање између Запада и Русије које је проистекло из њиховог геополитичког сукоба око Украјине, а ескалирало после руске војне интервенције у Сирији.

Реч је о својеврсном судару „меких сила”. Борба за „душе и умове” између њих никад, додуше, није ни престајала – можда је било само кратке паузе после рушења Берлинског зида – а крива њеног интензитета прати криву Путинових настојања да Русији поврати статус велике силе и незаобилазног фактора у међународном поретку, после једнодеценијског нокдауна изазваног распадом СССР.

Узбуну у западним престоницама изазива нова руска стратегија: да се Западу супротстави тако што ће га имитирати и своје медијске поруке паковати исто као што то раде Би-Би-Си и Си-Ен-Ен.

Резултат тога су ТВ мрежа РТ (некада „Русија тудеј”) и Спутњик, онлајн новинска агенција која нуди и мултимедијалне садржаје. Оба медија финансира директно влада и оба су окренута искључиво иностранству.

РТ је управо прославио десетогодишњицу постојања, уз честитке и комплименте председника Путина да поштује најбоље професионалне традиције, најбогатије искуство домаћег и страног емитовања”.

РТ, чији је мото „Питајте више”, заиста личи на Си-Ен-Ен (чак је ангажовао и бившу звезду ове мреже Ларија Кинга). Званично нуди „руску верзију међународних догађаја” и на списку је организација од стратешке важности за Русију. Метод РТ је да вешто користи јаз између онога што Запад проповеда и оног што ради, првенствено у сфери људских права и демократских слобода, нарочито на Блиском истоку.

Скептичној западној публици често се сугерише да није све онако како изгледа, наводећи воду на теорије завера, што је британски новинар Питер Померанцев ефектно формулисао у наслову своје књиге о медијима и политици у Русији: „Ништа није тачно и све је могуће”.

Спутњик, основан 2014, своју мисију дефинише као „приказивање вишеполарног света, где свака земља има своје националне интересе, културу, историју и традиције”. Садржаје нуди на више од 30 језика и локалне редакције у исто толико, укључујући и Србију, а новинари су веома активни на друштвеним мрежама.

РТ се хвали да његова мрежа има скоро милијарду гледалаца. Западна аналитика, међутим, признаје да теоретски може да допре до 700 милиона људи, али да је стварно гледа само 0,1 одсто европске ТВ публике, док у главним урбаним подручјима Америке бар једном недељно РТ гледа 2,8 милиона људи (САД имају 320 милиона становника).

Ова мрежа има буџет сличан оном Светског сервиса Би-Би-Сија: око 300 милиона долара, а помиње се да ће да нарасте и до пола милијарде.

Руска мека сила је, дакле, у успону, али која побеђује? Кад је реч о Путину, његов глобални рејтинг је у великом нескладу са домаћим (80 одсто). Према истраживању америчког истраживачког института „Пју” из маја ове године у 40 земаља, на узорку од 45.000 испитаника, само 24 одсто сматра да он исправно поступа у светским пословима, а у сваком случају много мање му се верује него Обами (укључујући ту и Блиски исток, где је однос 36:25 у корист америчког председника)

На Русију повољно гледа тек 30 одсто остатка света и антирусизам је знатно израженији од антиамериканизма. Позитиван став према Русији има само 26 одсто Европљана, поверење у САД има 69 процената, док су бројке за Африку 37:79.

Србија није била на мапи овог истраживања, али у оном које је почетком овог месеца обелоданила агенција „Фактор плус”, на питање „У којој држави бисте волели да живите и радите”, САД је навело 23 одсто испитаника, земље ЕУ 43 одсто, док се за Руску Федерацију определило тек 11 одсто.