Ми и Никола Пашић

Овог децембра се, званично, навршава 170 година од рођења Николе Пашића. (Умро је 10. децембра 1926. године, чему је тадашња „Политика” наредног дана посветила целу насловну страну.) Да ли је тачно да је Пашић рођен 1845. или годину дана раније?

Ако је судити по његовом гробу у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, Пашић је рођен 1844. године. На његовој сахрани 1926. поред највиших домаћих и иностраних званичника били су његова супруга Ђурђина и деца Раде, Пава и Дара, као и моја бака Надежда, његова сестричина, мајка мог оца, и њен брат, Пашићев сестрић, солунац и дипломата др Милутин Јовановић, ондашњи посланик у Берну. Нико од оних који су присуствовали сахрани, а касније и постављању споменичке плоче на Новом гробљу никад није доводио у питање годину његовог рођења, па отуд и данас на његовој гробници стоји уклесана 1844. година, док је на његовим споменицима у Београду и Зајечару убележена 1845. година.

И у готово свим књигама посвећеним овом државнику као година његовог рођења помиње се 1845, а у неким 1846. или 1847. година, јер из црквених књига није могуће сазнати тачну годину, с обзиром на то да су оне спаљене после Српско-турског рата 1876. године.

У књизи студената Циришке политехнике пише да је рођен 16. децембра 1845, али сам Пашић је тврдио да се родио три дана доцније. Неки историчари склони су, чак, мишљењу – међу којима је и Васа Казимировић који ми је то и испричао – да је Никола Пашић сам преправио годину рођења како би добио годину више ради стипендије за школовање!

Међутим, ваљда није спорно да су његови најближи знали да се мој прадеда Никола Пашић родио на Никољдан, 19. децембра 1844. године. Отуд, рекао бих да је и недопустиво и потпуно збуњујуће и за лаике и за историчаре ког лета је заиста рођен овај велики српски државник, који је начином вођења политике и управљања државом оставио дубок, заправо неизбрисив траг и – слажу се историчари – осигурао себи угледно место не само у српској, већ и у светској историји.

С његовим именом најтешње су повезани највећи успеси Србије у Царинском рату са Аустроугарском монархијом, у балканским ратовима и Првом светском рату, као и зачетак стварања парламентарног живота код нас. Пашић се убраја међу оне државнике који су допринели рушењу два царства – Отоманског и Хабзбуршког. Пола века је учествовао у јавном и државном животу Србије, што као председник Народне скупштине, председник владе или министар спољних дела. Наравно, и као вођа Народне радикалне странке.

Несхватљиво је то да је његова кућа у родном Зајечару срушена, а да у том граду његов Меморијал, смештен у неугледну зграду бившег Суда удруженог рада, више подсећа на некакав провинцијски прашњави магацин у коме нема чак ни књиге утисака. Несхватљиво је и то да на његовом гробу – чија је мермерна плоча видљиво напукла – ретко осване тек по један венчић града Београда, чији је два пута био градоначелник: од 1889. до 1891 и 1897. године.

Несхватљиво је и то да је његова породична кућа у Француској 21 у Београду после Другог светског рата насељена новим станарима који су у канте за ђубре побацали огроман део његове драгоцене документације, чији је део савесношћу једног пролазника спасен и предат Историјском архиву.

Боравећи као дете често у тој кући, у којој је у подруму и делу тавана остала да живи његова ћерка Пава и повремено њен брат од тетке др Милутин Јовановић, имао сам прилику да видим каква су понижења доживљавали од незваних „кирајџија“. Таква судбина их је задесила јер се нису приклонили новој власти: били су проказани као великосрпска буржоазија. Као довољан доказ да се ради о народним непријатељима послужило је и то што се Пашићева ћерка Дара удала за дипломату др Божидара Пурића, последњег председника и министра иностраних дела избегличке владе у Лондону.

Несхватљиво је, коначно, и то што прву књигу о Николи Пашићу није објавио ниједан Србин, већ Италијан Карло Сфорца, чија је књига „Никола Пашић и уједињење Југословена“ објављена 1937. Уосталом, готово да су га заборавили и његови радикали: тек деценију после Пашићеве смрти поставили су спомен-плочу на његовој породичној кући у Француској 21.

Надајмо се да је оваквом односу према свим знаменитим људима у Србији крај.

Политиколог