А шта кажу људи?

Само неозбиљан човек могао би да каже да тренутак отварања првих поглавља у преговорима није важан дан. То звучи као флоскула, зато што дуго живимо у хиперинфлацији историјских момената, који се обично покажу као релативно безначајне тачкице нашег сивила. Међутим, овај моменат, бар је то моје уверење, не спада у такве „техничке” тренутке, нити представља још један ватромет иза кога нужно неће остати ништа значајно.

Прво, ипак се показало да европске интеграције још имају и политички и конкретан смисао и бар неки, колико-толико предвидив, редослед корака. Земља, оличена у политичком руководству, које није увек ограничено само на званичну владу него обухвата политичку номенклатуру у ширем смислу, нешто уради, испоручи резултат, испуни преузету обавезу и онда то резултира узвратном одлуком институција ЕУ. Таквих какве су: споре, често, посматрано из наше визуре, недовољно усредсређене на наше напоре, склоне импровизацији, понекад и двоструким стандардима. Узгред, Танталове муке које имамо и које смо и са претходним владама имали у том процесу и са таквим политичким обичајима ЕУ, уопште не морају да буду јалова вежба за оно што нас чека наредних година и у тренутку када коначно уђемо у ЕУ. То није клуб љубитеља лепе књижевности и романтичних посматрача опрашивања цвећа. Ма какви, сурово је то друштво политике, политичара и интереса, у које није најпаметније ући наивно и очекујући претерану романтику. Али, бар постоји елементарни ред, не гризе се, не удара стално испод стола и не гине се.

Друго, после овога ми је тешко да замислим да у Србији може да има озбиљну политичку шансу било која будућа или трансформисана садашња снага која ће победити на програму трајног окретања леђа европским интеграцијама. Не кажем да неће бити егзотичних, у неким тренуцима делу бирача и врло примамљивих, политичких покрета и лидера који ће покушати да нам понуде неки други недефинисани пут. Ипак, партије и лидери главног политичког тока, садашњи и они који ће у блиској будућности неминовно настати, свакако неће ризиковати и одустати од упорног отварања и, надам се, релативно брзог затварања поглавља у наредних неколико година. И када буду викали, а кампање то неминовно носе, понеку паролу о неправедном и тврдоглавом „Бриселу” (што он некада заиста и јесте), чим буду формирали владу и почели да раде, чиниће све да процес што је могуће брже иде. Не зато што су дивни људи, него зато што Срби, и кад гунђају против Запада, ипак не воле да стално буду у клинчу с њим. Доста им је.

Међутим, није све ружичасто. Све што нам се десило претходних дана у европским интеграцијама је одлично, али није довољно. Наиме, на крају смо 2015. године. Нисмо балтичка република бившег СССР средином деведесетих, нисмо више ни Србија из 2001. Ентузијазам евроинтеграција, макар као сна о економски бољем животу, сам за себе више није довољан. Упрошћено речено, не покреће људе у довољној мери, није им мотивација за бескрајно жртвовање. Као што то не може да буде ни успешно спроведена фискална консолидација. Једноставно, морамо да нађемо још нешто ако хоћемо да покренемо људе, а без људи нема никаквог трајног напретка у било ком смислу. Без тога, интеграције служе бирократама, из Брисела или Београда, да буду важни, путују, раде.... Али ван тог круга, тешко да ће значај процеса препознати и људи из Лебана и Житишта.

Иако скоро фанатично верујем у снагу лидерства у свему, па и у политици, потпуно сам сигуран да до одговора на питање шта би тај додатни извор мотивације могло да буде нећемо доћи само тако што лидери кажу шта треба да радимо. Не заговарам испразну мантру о „разговору с људима, најширем консензусу”. Али, немојмо потцењивати способност лекара или чистачице из Ћуприје, продавца са Булевара или матуранта који данас сања да заврши факултет и „запали преко” да, ако их неко на прави начин пита, формулишу бар део одговора на питање у каквој стварно земљи би волели да живе. Јесте, људи су код нас углавном нервозни, некад су и негативни, али је обавеза свих који имају амбицију да се за њихове душе и гласове боре да им бар покажу да њихово мишљење није безвредно. Уосталом, они плаћају порез. Рекао бих да се на томе ломило када су земље бирале да ли ће бити успешни или неуспешни примери транзиције.

Иде Нова година. Људи тада побегну у породични мир и доносе, и када то не признају јавно, своје личне и породичне одлуке и обећања. Можда је то добар тренутак да их питамо неко од обичних питања као што је, на пример: „Где видите Србију за пет година и где видите себе у њој?” Свашта корисно ту људи могу да кажу. Чак и кад су намрштени, а ретко су намрштени у време празника. Да одлучујем, питао бих људе. Има начина.

Директор Trust Market Research