A šta kažu ljudi?

Samo neozbiljan čovek mogao bi da kaže da trenutak otvaranja prvih poglavlja u pregovorima nije važan dan. To zvuči kao floskula, zato što dugo živimo u hiperinflaciji istorijskih momenata, koji se obično pokažu kao relativno beznačajne tačkice našeg sivila. Međutim, ovaj momenat, bar je to moje uverenje, ne spada u takve „tehničke” trenutke, niti predstavlja još jedan vatromet iza koga nužno neće ostati ništa značajno.

Prvo, ipak se pokazalo da evropske integracije još imaju i politički i konkretan smisao i bar neki, koliko-toliko predvidiv, redosled koraka. Zemlja, oličena u političkom rukovodstvu, koje nije uvek ograničeno samo na zvaničnu vladu nego obuhvata političku nomenklaturu u širem smislu, nešto uradi, isporuči rezultat, ispuni preuzetu obavezu i onda to rezultira uzvratnom odlukom institucija EU. Takvih kakve su: spore, često, posmatrano iz naše vizure, nedovoljno usredsređene na naše napore, sklone improvizaciji, ponekad i dvostrukim standardima. Uzgred, Tantalove muke koje imamo i koje smo i sa prethodnim vladama imali u tom procesu i sa takvim političkim običajima EU, uopšte ne moraju da budu jalova vežba za ono što nas čeka narednih godina i u trenutku kada konačno uđemo u EU. To nije klub ljubitelja lepe književnosti i romantičnih posmatrača oprašivanja cveća. Ma kakvi, surovo je to društvo politike, političara i interesa, u koje nije najpametnije ući naivno i očekujući preteranu romantiku. Ali, bar postoji elementarni red, ne grize se, ne udara stalno ispod stola i ne gine se.

Drugo, posle ovoga mi je teško da zamislim da u Srbiji može da ima ozbiljnu političku šansu bilo koja buduća ili transformisana sadašnja snaga koja će pobediti na programu trajnog okretanja leđa evropskim integracijama. Ne kažem da neće biti egzotičnih, u nekim trenucima delu birača i vrlo primamljivih, političkih pokreta i lidera koji će pokušati da nam ponude neki drugi nedefinisani put. Ipak, partije i lideri glavnog političkog toka, sadašnji i oni koji će u bliskoj budućnosti neminovno nastati, svakako neće rizikovati i odustati od upornog otvaranja i, nadam se, relativno brzog zatvaranja poglavlja u narednih nekoliko godina. I kada budu vikali, a kampanje to neminovno nose, poneku parolu o nepravednom i tvrdoglavom „Briselu” (što on nekada zaista i jeste), čim budu formirali vladu i počeli da rade, činiće sve da proces što je moguće brže ide. Ne zato što su divni ljudi, nego zato što Srbi, i kad gunđaju protiv Zapada, ipak ne vole da stalno budu u klinču s njim. Dosta im je.

Međutim, nije sve ružičasto. Sve što nam se desilo prethodnih dana u evropskim integracijama je odlično, ali nije dovoljno. Naime, na kraju smo 2015. godine. Nismo baltička republika bivšeg SSSR sredinom devedesetih, nismo više ni Srbija iz 2001. Entuzijazam evrointegracija, makar kao sna o ekonomski boljem životu, sam za sebe više nije dovoljan. Uprošćeno rečeno, ne pokreće ljude u dovoljnoj meri, nije im motivacija za beskrajno žrtvovanje. Kao što to ne može da bude ni uspešno sprovedena fiskalna konsolidacija. Jednostavno, moramo da nađemo još nešto ako hoćemo da pokrenemo ljude, a bez ljudi nema nikakvog trajnog napretka u bilo kom smislu. Bez toga, integracije služe birokratama, iz Brisela ili Beograda, da budu važni, putuju, rade.... Ali van tog kruga, teško da će značaj procesa prepoznati i ljudi iz Lebana i Žitišta.

Iako skoro fanatično verujem u snagu liderstva u svemu, pa i u politici, potpuno sam siguran da do odgovora na pitanje šta bi taj dodatni izvor motivacije moglo da bude nećemo doći samo tako što lideri kažu šta treba da radimo. Ne zagovaram ispraznu mantru o „razgovoru s ljudima, najširem konsenzusu”. Ali, nemojmo potcenjivati sposobnost lekara ili čistačice iz Ćuprije, prodavca sa Bulevara ili maturanta koji danas sanja da završi fakultet i „zapali preko” da, ako ih neko na pravi način pita, formulišu bar deo odgovora na pitanje u kakvoj stvarno zemlji bi voleli da žive. Jeste, ljudi su kod nas uglavnom nervozni, nekad su i negativni, ali je obaveza svih koji imaju ambiciju da se za njihove duše i glasove bore da im bar pokažu da njihovo mišljenje nije bezvredno. Uostalom, oni plaćaju porez. Rekao bih da se na tome lomilo kada su zemlje birale da li će biti uspešni ili neuspešni primeri tranzicije.

Ide Nova godina. Ljudi tada pobegnu u porodični mir i donose, i kada to ne priznaju javno, svoje lične i porodične odluke i obećanja. Možda je to dobar trenutak da ih pitamo neko od običnih pitanja kao što je, na primer: „Gde vidite Srbiju za pet godina i gde vidite sebe u njoj?” Svašta korisno tu ljudi mogu da kažu. Čak i kad su namršteni, a retko su namršteni u vreme praznika. Da odlučujem, pitao bih ljude. Ima načina.

Direktor Trust Market Research